KOLUMNA: Rat protiv odraslih – Paraf: “Narodna pjesma” (1980.) (7/15)
31. srpnja 2022.
Dragan Ambrozić (9 Članci)
Podijeli

KOLUMNA: Rat protiv odraslih – Paraf: “Narodna pjesma” (1980.) (7/15)

Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?

Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 15 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.

Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.

Dragan Ambrozić

PARAF: RAT PROTIV ODRASLIH (1980.)

Paraf – „Narodna pjesma“

Više nego išta, medije u SFRJ je sredinom 1976. zaintrigiralo to što je na „trulom Zapadu“ neko ofarbao kosu u zeleno. Potpisnik možda greši, ali čini se da je u beogradskom porodičnom magazinu Ilustrovana politika prvi put kod nas objavljena fotografija londonskih pankera, negde krajem leta te godine, kad se ovaj pokret pojavio. Uz zgražavajući komentar, prenete su slike mladića i devojaka u pocepanoj odeći i crnoj koži, našminkanih, obojene kose koja je štrčala – od kojih je posebno upadljiva bila ona na kojoj muško vodi žensko na lancu. Imao sam 14 godina, i odmah sam znao da se prikazani mladići i devojke na neki način sprdaju i izazivaju odrasle, jer su ljuti i očajni.

Ovo izazivanje odraslih dok ne pobesne, bilo je značajan deo panka. Svako ko je imalo mislio u to doba, znao je da ništa ne valja sa tim kako i kuda oni vode svet. Ništa nas dobro nije očekivalo, a sve priče odraslih činile su se kao prazne, nešto u šta ni oni sami nisu više verovali. Živelo se u inerciji laži, i kod nas, i svuda drugde.

Odatle, do javnog iskazivanja nezadovoljstva, bio je samo korak, i on je obavezno vodio u konfrontaciju sa svetom kog su simbolizovali roditelji. Da se razumemo – u to vreme, i hipici su bili – odrasli. Sve što je obećavalo status quo i nemenjanje ničega, bilo je viđeno kao neprijateljsko. I zaista, ako gledate prve intervjue u kojima se medijima obraća Johnny Rotten, ili to radi neko od ranih pankera, oni će svi govoriti u ime jedne zajednice mladih, koja se solidarno drži skupa, jer se smatra trajno izopštenom iz društva, do te mere da više ne želi ni da bude njegov deo.

Narodna pjesma (verzija s albuma “A dan je tako lijepo počeo”)

ULIČNA MUDROST

Paraf su se pojavili naizgled potpuno van konteksta. Možda je zato njihov udarac bio jači.

Ko je ikad ranije čuo za bend iz Rijeke? Najbliža muzička odrednica i tako je bila Opatija, što je u sedamdesetim godinama bio sinonim za kič nad kičevima, vrhunac festivalske sezone u SFRJ. Naš pandan San Remu, i u deceniji kad se pank desio – poprište izbora za jugoslovenskog predstavnika na Evroviziji.

Verovatno su se zato Paraf i pojavili baš tu.

Došavši pravo niodkuda, sa periferije zbivanja, promenili su kartu naše socijalističke zemlje na nedozvoljen način i, naravno, opet iznervirali odrasle, ovaj put u vidu onih dogmatski orijentisanih urednika po medijima, koji su gledali da ih kako god znaju prećute. Umesto uobičajene Ljubljana-Zagreb-Beograd osovine, oko koje se vrtelo sve što je do tada bilo „avangardno“, odjednom se jedan takav prodor desio u mestu koje, naoko, nije imalo takvu tradiciju. Istina je bila sasvim drugačija, jer je Rijeka bila ne samo jedno od starijih gradskih središta na ovim prostorima, sa zanimljivim umetničkim backgroundom, nego u to vreme krajem 1970-ih i glavna industrijska luka bivše države, dobrostojeće mesto relativno otvoreno za sve uticaje iz sveta.

Nama mlađima je bilo super zanimljivo da prvi pravi punk sastav na srpskohrvatskom jeziku, dolazi baš iz grada o kome ništa nismo znali. Toliko je u punk fazonu bilo to što nije važno ko su oni zapravo, niti odakle dolaze, iz kog to nepoznatog predgrađa… očigledno smo bili isti. Reči Parafa bile su reči onih koji nikad nigde nismo mogli da čujemo, ulične mudrosti, jednostavne i pravo-u-glavu, kao i njihova jednostavna i pravo-u-glavu muzika. Apsolutno negiranje sveta starijih, sa svim njegovim propisima što ne funkcionišu. Usput, i gradsko poništavanje očigledne prostote Bijelog dugmeta, skrivene u komplikovanim aranžmanima, nabudženoj stilizaciji i visokoparnim stihovima – matori rokeri su ovim pročitani kao saveznici vlasti. Odrasli nisu mogli da izdrže da slušaju Parafe, te je sve vodilo uspostavljanju naše instantne ljubav za bend o kome ama baš ništa nismo znali. Oni bi svakako bili mit i da nisu ništa snimili.

Ipak, snimili su, i to jedan od najiskrenijih album ikad u ovim krajevima, vizionarskog imena – „A dan je tako lijepo počeo“ (ZKP RTLJ), sa koga je najslavnija numera „Narodna pjesma“, o kojoj se naširoko pričalo, jer je više toga dovodila u pitanje, nego bilo šta do tad snimljeno na našem jeziku, uključujući i Prljavo Kazalište prethodne godine. Te 1980, paralelno sa Pankrtima, njihova pojava bila je vesnik da je punk konačno stigao u Jugoslaviju – Parafi su od početka stavili do znanja šta to konkretno znači, i odraslima… nije bilo dobro od toga.

TEMA KOJE NEMA

Ubitačan je ogoljeni način na koji „Narodna pjesma“ u uvodu smešta svoju radnju u realan socijalni kontekst: „Ovako se sprema tema koje nema / Ali svi se veselimo i ovome što imamo“. Ovaj prividno šaljiv, školski tekst, kog bi možda sročio neki učenik spreman na nestašluk – krije u sebi totalno razobličavajuću poruku, u kojoj se neopozivo konstatuje kako su temelji samog društva zapravo besmisleni. „Ovako se sprema tema koje nema“ – značilo je da je sam poredak koji nam se nudi nepostojeći, puka fikcija – sve na šta su nas stariji terali delovalo je bez mnogo smisla i ovde se to obznanjuje jednom za svagda, kao suštinska istina o tome gde živimo. Obrt koji potom usledi sa: „Ali svi se veselimo i ovome što imamo“, pokazuje se kao najmoćnije poetsko svedočanstvo iz tog doba o onome kako je stanovništvo prihvatalo sve što mu se nudi, pa i besmisao, samo da bi socijalni mir nekako opstao. To je taj trenutak u Jugoslaviji kog su punk i novotalasni bendovi prepoznali i zapisali za večnost. I zato je ovo – „Narodna pjesma“.

U nastavku – postaje jasna užasna uloga policije, koja je tu da čuva besmisao. Štaviše, čuvanje besmisla je razlog njenog postojanja.

Čak i sam refren: „Nijedna nema bolje od naše policije“, izaziva duplo – osim ironičnog slavljenja lokalnih snaga reda i mira, u skladu sa važećom ideologijom, samo okrenutom naglavačke, tu bode oči nazivanje zvanične Narodne milicije – policijom. Policija je u to vreme postojala samo u kapitalističkim zemljama, i u našim medijima uvek je slovila za bezdušnu. Nazivanje milicije „policijom“, bio je jasan čin smeštanja onih koji su tu da nas kao štite, među jednako bezosećajne belosvetske predstavnike režimske pravde.

Što je sve zajedno samo moglo da istog časa razbesni sve starije.

Deca su prepoznala kuda ih vode, a to nikako nije smelo da se desi. „Narodna pjesma“ je spomenik osvešćivanju generacije, koja nije imala šanse da nađe put ka normalnom životu po svojim merilima, ali je u tom traženju barem istrajala do danas. Ko god je slušao ovu pesmu sa razumevanjem u ono doba – nije kasnije mogao sasvim da postane deo sveta odraslih, koji žive „temu koje nema“.

1. postava 1978. (Foto: Feri Rumić)

SAT OTKUCAVA

Pesma počinje radom gitare koja kao da podražava otkucaje sata. Rudimentarni punk zvuk prosvetljen je neodoljivo pevljivim refrenom. I jasno je odmah – to je himna koja se tražila.

„Narodna pjesma“ je ikonička stvar, definicija punka kao iskustva u Jugoslaviji. U nekoliko njenih reči biće iskazana cela nova kulturno-politička pozicija, posle čega više neće biti moguće ići unazad. U njoj se i danas prepoznaju neki mladi.

Numera se pojavljuje na čak dve važne ploče iz tog perioda: Paraf – „A dan je tako lijepo počeo“ (1980, ZKP RTV Ljubljana), te kompilaciji „Novi punk val 78-80“ (1981, ZKP RTV Ljubljana). Činjenica da se našla na prvom punk albumu i prvoj punk kompilaciji, dovoljno govori o njenom značaju. No, originalni Paraf, u sastavu Valter Kocijančić (gitara, vokal), Zdravko Čabrijan (bas) i Dušan Ladavac – Pjer (bubnjevi), snimali su je i menjali ravno 4 puta, iz raznoraznih razloga: prvobitni demo snimak nastao je u studiju Radio Rijeke, potom su 1979. nastale dve verzije u studiju Činč u Ljubljani, od kojih se jedna kasnije našla na pomenutoj kompilaciji, i konačno je marta 1980. u studiju Akademik u Ljubljani snimljena „Narodna pjesma“ kakvu smo prvi put čuli na albumu – sa ingeniozno izmenjenim tekstom, koji je u poslednjem trenutku ponovo napisan. To se desilo na pritisak izdavačke kuće, uznemirene buntovnim rečima: „Nijedne nema bolje od naše policije“, u vreme kad je predsednik Tito ležao teško bolestan tu blizu, u dvorcu Brdo pri Kranju. Valter Kocijančić je autor, a Goran Lisica Fox koautor stihova u svim varijantama, od kojih smo odabrali onu albumsku, jer je prva došla do šire publike (za poređenje ovde dajemo na uvid obe glavne verzije). Često je obrađivana, kao borbeni barjak koji se preuzima iz ruke u ruku, a poslednji put ove godine – slovenački JAO! bend ju je preuzeo kao protestnu pesmu protiv Janšinog režima.

Nekima je ovo izgledalo kao anarhističko prizivanje snaga „haosa i bezumlja“, ali pravi smisao je, naravno, u neizgovorenom zaključku da su snage haosa i bezumlja zapravo na vrhu države. Glavno pitanje koje danas pokreće „Narodna pjesma“ jeste: zašto je poruka našeg punka još uvek aktuelna?

Odgovor je lak kao naša sudbina. Na vlasti u SFRJ bila je „tema koje nema“ – ono što smo potom videli, bilo je njeno opstajanje na toj poziciji, evo, sve do današnjih dana.

Dragan Ambrozić

Izjava Vatera Kocijančića (ekskluzivno za ovu kolumnu):

„Motiv za ’Narodnu pjesmu’ je činjenica da je u ono doba milicija bila sasvim uobičajen prizor na cesti. Danas je nezamislivo da ima toliko policije po ulicama. Zato i ima više kriminala. Sjedili smo na zidiću i svake večeri gledali kako kruži milicijsko vozilo. Svugdje su bili i sve se rješavalo u 24 sata. Stalno su nas legitimirali. ’Ličnu kartu’, znali smo da će nas pitati čim nas vide. Ako je nisi imao, dobio bi šamar. Bilo kakav pogrešan korak bio bi sankcioniran. To je pjesma o onome što smo kao tinejdžeri gledali u stvarnom životu, kao i ostale pjesme, pjesma o našim ulicama i o našim životima u ono vrijeme. Prije nas takvih stvari nije bilo u domaćoj glazbi!“

(Zahvalnost Bojanu Mušćetu za veliku pomoć oko istraživanja, te Anti Čikari na savetima)

Narodna pjesma (originalna verzija)

Narodna pjesma (verzija s albuma “A dan je tako lijepo počeo”)

Ovako se sprema tema koje nema
Ali svi se veselimo i ovome što imamo

Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje uaaaaaa.

Druga strofa kaze da u nas nitko ne laže,
Jer oni na to paze. da oni na to paze

Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje uaaaaaa.

To što želimo reći teško može proći
Ali mi se razumijemo i složno pjevamo

Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje uaaaaaa.

To što želimo reći teško može proći
Ali mi se razumijemo i složno pjevamo

Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje od dobre policije,
Ni jedne nema bolje ua!

Narodna Pjesma (originalna verzija)

Lopovi ne kradu
Ubice ne kolju
Mulci ne siluju
I krv ne liju

Nijedne nema bolje od naše policije 4x

Uaaa

Lopove zatvaraju
Ubice kažnjavaju
Mulce miluju
I rane zalivaju

Nijedne nema bolje od naše policije 4x

Uaaa

Ličnu kartu imaš
Zato šamar nemaš
Kod nas to je tako
Sve svrši brzo lako

Nijedne nema bolje od naše policije uaaa 4x

U sljedećim kolumnama Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Električnom orgazmu, Idolima, Haustoru, Termitima, Metku, Radničkoj kontroli, Katarini II i Disciplini kičme.