Kolumna pred vama pokušaće tokom cele ove godine, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?

Jedini mogući nastavak priče o “novom talasu” (1979. – 1982.), jeste onaj o jugoslovenskoj alternativnoj rok sceni (1983. – 1991.). Mada u ono vreme nije tako nazivana, raznorodna muzička scena utemeljena u alternativnoj umetničkoj praksi (skupa sa filmom, stripom, vizuelnom umetnošću i pozorištem), a koja je tokom osamdesetih stigla do nas sa talasom demokratizacije društvenih odnosa u SFRJ, bila je upravo to – pandan alternativnoj rok sceni bilo gde u svetu.

Ovaj period dao je niz autora i kompozicija koje su pokrenule niz ključnih društvenih pitanja, produbljujući tako proces započet “novim talasom”. Posredstvom mreže studentskih i omladinskih centara, klubova, magazina, novina i radio stanica, popularna muzika pravljena od strane mladih ljudi bila je više nego ikad konkretno uključena u tokove koji su menjali zatečeni socijalni status quo.

Odabrali smo za vas 12 programskih pesama najvažnijih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo tadašnje, pa i današnje misleće muzičke scene, postajući usput deo opšte kulture i svačijeg odrastanja.

Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.

Dragan Ambrozić

ŽENA MOŽE SVE DA ZNA

Boye – “Ja hoću te” (1987.)

Ženski autorski doprinosi tokom osamdesetih zapravo su bili čista “alternativa” u okvirima jugoslovenske muzičke scene. Danas nam to zvuči pomalo neobično, ali dame su bile apsolutna manjina u tom svetu. Ako bi u to vreme žensko biće poželelo da kaže nešto svoje kroz pop i rock muziku, moralo je da prođe mnogo više nivoa otežavajućih okolnosti, odbijanja i nepoverenja, nego neko muško. Voditi ekonomski uspešan bend koga čine samo devojke, izgledalo je skoro nemoguće. U prethodnom nastavku opisano je pod kojim okolnostima smo u SFRJ dobili prvi album neke sve-ženske grupe (Cacadou Look), ali je te iste 1987. godine, izašao i prvi singl benda Boye iz Novog Sada – “Ja hoću te” (PGP RTB), a potom i njihov izuzetno važan debi, remek-delo “Dosta! Dosta! Dosta!” (1988, PGP RTB). Tek sa pojavom ova dva u potpunosti ženska sastava može se reći kako su One konačno – koliko god sporo – počele da bivaju prihvaćene od strane najšire publike kao ravnopravni učesnici u ovdašnjoj popularnoj muzici.

Bio je to častan doprinos, budući da pomenute grupe nisu bile estradni proizvodi, nego su imale svoje umetničke aspiracije, te su hrabrile druge cure da slede svoje kreativne impulse.

Boye su, zapravo bile osnovane prve, još u oktobru 1981. Činile su ih Biljana Vlaisavljević Babić, Jasna Manjulov Tišma, Ljiljana Radaković i Klaudija Gavrilović, no Klaudija ubrzo odlazi, a dolaze Vesna Brankovič i Maša Žilnik. Već tad su privlačile pažnju autentičnošću u kome je feminina komponenta bila samo jedan sloj, a drugi očigledna muzička originalnost. Zbog toga su dobile ponudu za snimanje debi albuma za Jugoton, te su se 1984. obrele u Zagrebu – no, brzo su shvatile da izdavačka kuća želi da ih pretvori u komercijalan synth-pop sastav, i uopšte ne namerava da uloži u njihov LP ukoliko se ne promene u skladu sa sugestijama… što je, naravno, za ove beskompromisne muzičarke bilo neprihvatljivo, te do izdavanja ploče nije ni došlo. Ovu ilustrativnu malu tragediju iz života ženskog benda u nekadašnjoj Jugoslaviji najbolje ćete razumeti ako na youtubeu potražite zapise pod imenom “Boye – zvanični demo snimci iz 1985”, koji svedoče kako su rane Boye imale zapravo vrlo smeo i avangardan post-novotalasni stil, idejno blizak grupama kao što su Slits, Raincoats, Au Pairs ili Bush Tetras, ali potpuno samosvojan.

Da je taj album objavljen u svom nameravanom obliku, onako kako su ga čule Boye i Slobodan Tišma (La Strada, Luna), predviđen za producenta – svakako bi ostao upamćen kao jedno od kultnih izdanja iz tog perioda, i sam vrh narasle novosadske scene. Novi Sad je i inače značajno kulturno središte u ovom delu sveta, pa je samim tim bio i centar alternativne kulture – u njemu je rock’n’roll tradicija uspostavljena na vreme, tokom šezdesetih; potom je ovaj grad krajem sedamdesetih obeležila delatnost Laboratorije Zvuka Braće Vranešević na obodima novog talasa i Pekinške Patke na počecima domaćeg punka; na kraju je, posle prvobitne postave La Strade, osamdesetih odatle došla i vrhunska grupa Luna, da otkrije nove oblasti dark-psihodelije za sve u tadašnjoj SFRJ. No, paralelno sa Lunom radila je cela jedna generacija autorskih bendova inspirisana new waveom, koja se na zajedničkoj muzičkoj sceni bivše države razlikovala od svih drugih posebnim art-rock stvaralačkim rukopisom – pre svega Boye, potom Obojeni Program, Heroina, Grad, a uz njih su bili i žanrovski čisti Kontraritam (ska), Gomila G i kasnije Dva minuta mržnje (punk), kao i otkačeno-performerski Imperium of Jazz.

Svega godinu dana nakon opisane prvobitne havarije sa našom diskografskom industrijom, Boye se upoznaju sa Dušanom Kojićem Kojom, frontmenom Discipline Kičme, koji im je producirao nove demo snimke, preporučio ih drugom izdavaču, te kreirao sudbonosnu krilaticu “prvi pravi ženski zvuk” za njihov debi singl, na kome su zabeležene pesme „Ja hoću te“ /„Kralj Dosade”.

OSLOBODITE MUŠKARCE I ŽENE ĆE BITI SLOBODNE

Mislim da je početak ove pesme smešan i metalcima, ili bi bar tako trebalo da bude.

“Ja neću hevi metal život da bude moj” delovalo je kao poklič kog su neki oduševljeno prihvatili, dok je drugima bio prst u oko, ali razorni duhoviti štos bio je tu i postao je opšteprihvaćen, učinivši Boye instantno prepoznatljivim širom Jugoslavije.

U ovom neočekivanom humoru bio je sadržan jedan suštinski ženski iskaz, kakvog ranije nije moglo biti u našem rock’n’rollu: reč je o dilemi svake devojke koja je svoju ljubav tražila u muškarcima što su fascinirani muzikom i u nju se kunu – a šta ako on sluša nešto glupo, nešto sa čim se ja ne slažem? Kao ozbiljna šala unutar profesije kojom su se i Boye bavile, ovo je bila kritika muzičke scene iz nje same. I zato je bila neodoljivo smešna, posebno pošto su je poletno grupno otpevale devojke, izlažući kritici rigidni muški svet oko sebe.

Ova pesma je, naravno, imala i dublji smisao – u njoj je bila sadržana istovremeno sumnja i vera u muški deo čovečanstva. Sumnja: jer je problematizovala generalnu dilemu za sve žene – šta uraditi kad je momak koji nas privlači na krivom životnom putu? Vera: jer je tom i takvom momku sa ženskom snagom saopštavala iznutra, iz muzike, da ona svejedno ima hrabrosti da ga hoće, čak i pomalo pogrešnog, ako joj izađe u susret i zaboravi više taj hevi metal, te ostavi iza sebe sve stereotipno i predvidljivo, čega je on simbol – i počne već jednom da živi slobodno.

“Ja hoću te” je pesma žene koja se bori za slobodu muškarca.

Ritmična struktura i njen refren sa navijačkim usklikom (hej!), bilo su kao stvoreni za izvođenje uživo, te je ova numera postala koncertna identifikacija benda i neka vrsta mini-himne narastajuće alternativne rock generacije. Naročito je važna bila kao sidro za koga su mogle da se uhvate sve devojke koje su upravo tražile svoj put, napipavajući šta bi to mogao biti novi alternativno-kulturni identitet, kod nas još nepostojeć.

Pesma “Ja hoću te” zabeležena je decembra 1986. u novosadskom studiju Barbaro, a Boye su u tom trenutku bile Biljana Babić, Jasna Manjulov, Ljilja Radaković i Vesna Branković (zajedno potpisane kao autorke). Produkciju i aranžman je uradio Koja, snimatelj je bio Milan Ćirić. Omot singla je skrojila Biljana Babić, baš kao i za potonji debi album „Dosta! Dosta! Dosta!”, koji je zahvaljujući uspehu “Ja hoću te”, uspešno završen maja 1988. godine. Na njemu se bendu priključuju Darko Matić i Tanja Đajić, dok naredne godine dolazi i basista llija Vlaisavljević Bebec (ex La Strada), kompletirajući njihovu najpoznatiju postavu.

NAJVAŽNIJA ZANEMARENA ROCK GRUPA

Slobodumni zvuk Boya i danas je moderan i može služiti kao putokaz – i devojčicama i dečacima. Potpisnik se sa radošću seća njihovog sjajnog solo koncerta u beogradskom SKC-u 1991, kojim su se legitimisale kao važna jugoslovenska grupa, negde nakon objavljivanja drugog albuma “78” (nezavisna kuća Search & Enjoy, vlasnika poznatih zagrebačkih kritičara Aleksandra Dragaša i Ante Čikare), mada su svoje uvek dobro posećene i razoružavajuće vesele nastupe mahom držale u klupskim prostorima (tipa KST ili Akademija). Uglavnom su šile svoje muške kolege rockerskom energijom, sočnim grooveom, neodoljivom pozitivnošću, šarmantnom nepretencioznošću i životnim mudrostima. No, svakako će svi koji su bili prisutni upamtiti jedan njihov nenajavljen polučasovni koncert, kog su održale 1995. ispred zgrade Studentskog kulturnog centra, tokom otvaranja izložbe “Poslednji preživeli sa Nostroma” autorke Simonide Rajčević, u tamošnjoj Galeriji. Sam prizor Boya, kako svirajući sa lakoćom vladaju ogromnim prostorom u saobraćajem krcatoj centralnoj gradskoj ulici nekada zvanoj Maršala Tita (tada Ulica srpskih vladara, sada Kralja Milana), dok se nad njima nadvija Beograđanka (u to vreme ubedljivo najviši soliter u gradu), te čin međugeneracijske solidarnosti sa mladom umetnicom čija je debitantska instalacija najavila dolazak jednog velikog talenta (grafičke urednice magazina “Ritam”, kasnije priznate vizuelne artistkinje i profesorke na Fakultetu likovne umetnosti u Beogradu) – bili su rečita ilustracija posebnog mesta, širine duha i značaja benda Boye.

Svi smo oduvek imali utisak da su Boye mnogo veći bend nego što im se to priznaje. Njihov opus od nekih pedesetak pesama, sabran na četiri ujednačena albuma (“Dosta! Dosta! Dosta!” 1988, “78” 1990, “Boye se ne boje” 1993, “Prevariti naviku” 1997) – zapravo je impresivno ostvarenje u okvirima jugoslovenskog i ex-jugoslovenskog rock stvaralaštva, koje prosto vapi za revalorizacijom. Čudno je što do nje još nije došlo, ako imamo u vidu istorijski kulturno-revolucionarni značaj ovog benda u izražavanju savremenog ženskog pogleda na svet na našem jeziku, u vreme kad se prvi put pominjalo nekakvo “žensko pismo”…

Bilo nam je potrebno čak četiri decenije kako bismo uspeli da se probijemo do toga da cela bivša zemlja gleda u jednu Konstraktu sa odobravanjem – svesni da žena može, ume i sme sve da zna. Sa ove distance, jasno je da su prvi korak u tom smeru načinile upravo Boye i njihova generacija.

Dragan Ambrozić

Izjava Biljane Vlaisavljević (nekada Babić, bubnjevi u Boyama), ekskluzivno za ovu kolumnu:

„Pesma ’Ja hoću te’, jedna je od najstarijih pesama Boya. Nastala je tako što mi je Tišma pokazao osnovne akorde na gitari, pa sam ja odmah počela energično da vrtim G i E. Jasna i ja smo bile očarane. Pravile smo naš punk, Ramones. Počele smo da pevamo i činilo nam se da imamo super pesmu. Jasnin tadašnji momak – pokojni Siniša Sekulić, izvanredan džez bubnjar i skeptik po pitanju ženskog benda – iako nas je formalno podržavao, smislio je provokativan tekst sa vulgarnim refrenom. Jasna je prepravila tekst, ali smo zadržali poneki deo. Pesmu smo nazvali „Ja neću rudimental organ“. Na probama smo namestili još po neki akord, i uz pomoć Danijela i Tišme napravili pesmu do kraja. Bile smo oduševljene uratkom. Tekst je Jasnin, a muzika je bila zajednički projekat.

Na nekim od prvih susreta sa Kojom, posle demo snimaka koje smo uradile sa njim u Beogradu, odlučili smo da napravimo dve pesme za singl, jer je PGP tražio da se najpre lansira singl, da bi bili sigurni da može da se pravi LP (večito nepoverenje i večita provera, kada su Boye, ili devojke u pitanju).

Singl „Ja hoću te / Kralj dosade“ sniman je 14.-16. decembra 86. u studiju Barbaro u Bukovcu, jednom od retkih privatnih studija u Novom Sadu, a gde je snimatelj bio Mile Ćirić, koga tada upoznajemo i sa kojim ćemo kasnije raditi tri albuma (sve sem prvog).

Pre snimanja, Koja je dolazio na naše probe i dogovorili smo se da radimo te dve pesme. Tada je već u grupi bila Vesna, energična i talentovana gitaristkinja, pa je Koja uspeo da joj prenese svoje viđenje sviranja gitare u „Ja hoću te“. Neke delove pesme je i sam odsvirao, jer nije bilo dovoljno vremena u studiju u dodatnom kreativnom nadahnuću, da sve pojasni Vesni. Kasnije je ona bez problema svirala na koncertima neke solaže, koje je Koja osmislio. Tako se pesma dodatno izoštrila na oduševljenje svih prisutnih u studiju i zvučala je baš onako kako smo je Jasna i ja zamišljale kada smo lupale po gitari i drale se.

Ono što je najzanimljivije jeste učešće Slobodana Tišme kod snimanja pevanja za pesmu „Ja hoću te“. To sam otkrila u nekim svojim dnevničkim sveskama i morala odmah da ga nazovem i pitam zašto mi na  to nikad nije skrenuo pažnju, kada sam pričala o singlu. Ah, Slobodanu to nije važno…

U studiju je za vreme snimanja bila jako dobra atmosfera. Znale smo da radimo nešto odlično i da smo okruženi najboljima, a posebno raspoložen je bio Slobodan koji je stalno nešto izvaljivao, što je bilo neobično za našeg dragog Tišmu. Jednog trenutka, kada smo počele da radimo pevanje, predložio je da umesto „Ja neću rudimental organ da bude moj“, otpevamo „Ja neću hevi metal život da bude moj“.  To je bilo to. On je zaslužan za taj fantastični slogan.

Koja i Tišma. kakve smo mi srećnice bile.

Programska poruka Boya je bila da devojke mogu da prže i vare i da nije ništa važnije od onoga što imaš u glavi. Kao što žene najčešće stoje iza uspešnih ljudi, tako smo i mi imale svoju jaku ekipu muškaraca, koja je uvek bila uz nas i sa nama.

Singl su odsvirale: Jasna Manjulov (vokal),Vesna Branković (gitara), Ljilja Radaković (bas) i Bilja Babić (bubnjevi) (zanimljivo, sve smo promenile prezimena).

Objavljen je 25. marta 1987. za PGP RTB i posle njega je potpisan ekskluzivan ugovor za prvi LP (velikom zaslugom Koje, koji je pregovarao i ubeđivao ljude da je jako dobro to što rade Boye i da treba da se objavi).

Tekst je svakako bio revolucionaran – a isto je i danas. Suština je: ne konformizam, ne sladunjavost, ne prosečnost… i baš takva: Ja hoću te!

Pesma se se vremenom menjala u sviračkom smislu, a kasnije i aranžmanski, što je normalno s obzirom da smo sve bolje svirali i da je na repertoaru bila stalno prisutna, pa smo želeli da eksperimentišemo sa novinama.

Na svakom koncertu je izazivala euforiju kod publike i bila je jedna od onih koju pevamo svi uglas.

Na nekim koncertima – kao na primer na obaveznom promotivnom PGP RTB koncertu u Nišu sa Kerberom (+ Osmi putnik, Legija, Bora Đorđević, Oliver Mandić…) na stadionu Radničkog u Nišu – gađali su nas svim i svačim, čim smo počeli sa „Ja neću hevi metal“. Vesni je neki metalni novčić raskrvavio usta, a ja sam pozadi nekako eskivirala jaja i metalce. Kerberi su nas spasli izvodeći nas sa stadiona, od razuzdane hevi publike.

I kod Vlade Janković Džeta u Hitu nedelje 202 smo gađani koječime, pa nas je Džet branio, rekavši da mi zapravo promovišemo hevi metal, te da treba malo bolje da poslušaju pesmu.

Ali najbolji je Cane, koji u dokumentarnom filmu o Boyama „Prvi pravi ženski zvuk“, duboko promišlja „Ja neću hevi metal, život da bude moj“ – i kaže da ga to stalno tera na razmišljanje.“

Boye – “Ja hoću te” (1987.)
Ja neću heavy metal život da bude moj
Ja neću heavy metal život da bude moj (hej!)
Ja neću znojenje, okoštalu kičmu
Ja neću plavo, neću neuroze (hej!)
Ja neću heavy metal život da bude moj
Ja neću heavy metal život da bude moj (hej!)
Ja hoću (hej!)
Ja hoću te
Ja hoću (hej!)
Ja hoću te
Ja hoću (hej!)
Ja hoću te
Ja hoću (hej!)
Ja hoću te
Yeah-yeah-yeah, yeah-yeah-yeah
Yeah-yeah-yeah, yeah-yeah-yeah
Yeah-yeah-yeah, yeah-yeah-yeah
Yeah-yeah-yeah, yeah-yeah-yeah
Hej!
Ja hoću (hej!)
Ja hoću te
Ja hoću (hej!)
Ja hoću te
Yeah-yeah-yeah, yeah-yeah-yeah
Yeah-yeah-yeah, yeah-yeah-yeah
Yeah-yeah-yeah, yeah-yeah-yeah
Yeah-yeah-yeah, yeah-yeah-yeah

*u sljedećim nastavcima pišemo o pjesmama grupa Mizar, Let 3, Obojeni program i Majke