Evo nas posle skoro 50 godina ponovo zajedno, The Cure (Robert Smith), publika i mi. Zajedno smo rasli, zajedno učili, patili, radovali se, zajedno sazrevali, rastajali se, svi zajedno, ali oni prije nas.
Oni su otkrivali, bili pioniri, mi smo gledali da izbegnemo njihove greške. Mi, predstavnici takozvane generacije X i The Cure kao predstavnici generacije pre nas, baby boomera. Sve ostale buduće generacije će čekati svoj trenutak sazrevanja i starenja. Ali oni će nas imati, one od kojih će učiti, imaće zavet prolaznosti, imaće elegiju, imaće udžbenik kao drugi cornerstone (prvi je album “Disintegration”) koji dolazi iz zvukova i tekstova sa neverovatnog poslednjeg albuma “Songs of the Lost World”. Album prepun prelepih tekstova, znakova i simbola, u kojem Robert iz sopstvenog iskustva pokazuje suštinu stvari, ne daje odgovor, nego samo objašnjava kako stoje stvari, a izbor kako se nositi sa tim je na vama.
Počevči od “Alone” (prva pesma), gde se vaspeva prolaznost svega, izgubljenih ljubavi, čudnih snova. I kad je kraj već tu, kad smo već ostarili, onda kad smo ostali sami, ne verujući da će nas uspomene proganjati, onda vidiš da protiv toga ne možemo ništa, samo se opustiti i prepustiti. Jer ništa više nije isto, veliki deo onih oko nas više nije tu. I zato je ovo kraj svake pesme, u kojoj svako igra svoju ulogu sam. „Kraj svake pesme/I sve staje/Uvek smo bili sigurni da se nikada nećemo promeniti/I sve staje/Uvek smo bili sigurni da ćemo ostati isti/ Gde je otišlo?“. I muzika ove pesme, ta prepoznatljiva, mračna, depresivna, puna teške atmosfere, sa fantastičnim zvucima, basom i klavijaturama tako inteligentno spojenim, veličanstvenim aranžmanima, čemu se dodaje Robertov prelep glas i ovaj neverovatan tekst koji zaedno stvaraju beskonačnost. Teško da bi neko drugi mogao da napiše ovakvu himnu generacije X, koja će jednog dana prerasti u himnu svake generacije. Tu je i prelepa „And Nothing Is Forever ”, sa takvom muzikom u pozadini koja zasenjuje sve ostale pesme. Predivan instrumentalni uvod koji traje, i traje, i traje, pruža osećaj sreće i nade, podiže vas. Upravo kad ste se opustili u ovom neverovatnom muzičkom delu, Robert počinje da peva, fenomenalno dopinjujući atmosferu sa tekstom. Tekst je jako težak i bolan, u ovakvim trenucima bolje da ne znate engleski. Bezvremenska balada, majstorski obrađena, možda i najjača muzička numera na albumu, prepoznatljiv zvuk The Curea, ali obogaćen godinama, totalna zrelost. Tekst govori o prekršenim obećanjima, o dvoje ljubavnika koji obećavaju da će biti zajedno do kraja, čak i u tom poslednjem trenutku. „Obećaj da ćeš na kraju biti sa mnom/Reci da ćemo biti zajedno i da nećeš zaboraviti/ Bez obzira koliko je daleko, koliko je daleko“. Ali to je prekinuto, od te ljubavi su ostale samo bolne uspomene. U onim trenucima kada je smrt pred vratima, sećaš se svega, ali najviše onog ko će u tom poslednjem trenutku biti uz tebe u ime ljubavi, jer samo ljubav daje smisao životu.
Robert je plodan stvaralac i najviše dolazi do izražaja kada postoji nešto što ga potpuno raspameti. Poslednjih godina dogodilo mu se nekoliko tragedija, umrla mu je majka, nekoliko bliskih rođaka, ali ono što ga je zaista pogodilo, što ga je duboko emotivno slomilo je smrt njegovog brata. On je tu bol pretočio u muziku i tekst u ” I Can Never Say Goodbye”. „Te surove novembarske noći/ Ovamo dolazi nešto loše/ Da ukradem život mom bratu/ Ovamo dolazi nešto loše / Nikad se ne mogu zbogovati”. I tu se suočava sa činjenicom da šta god da uradi, ne može ništa, bespomoćan je i ništa više ne može biti isto. Osnovna poenta je da je čitavo čovečanstvo potpuno bespomoćno pred sudbinom, niko i ništa ne može nigde da se sakrije. Čista, divna emocija. A muzika ponovo počinje dugim instrumentalom (u jednom trenutku, posebno prvih 40 sekundi, podsećaju na makedonsku grupu Sintezis, nedostajale su im još samo zurle i gajde). Čudo je kakve zvuke proizvodi The Cure, sa normalnom postavom gitare, bas, bubnjevi , sajzer i moćan glas Roberta. Koliko je to mnogoslojno i bogato muzičko delo. Nisu oni tek tako jedno od najvećih i najuticajnijih imena svetske muzičke scene. I kako stare, sazrevaju, ali nikada ne prezrevaju.
Njihov poslednji album “Song of a Lost World” objavljen je 1. novembra, posle 16 godina ćutanja, iako se neke od pesama sviraju na koncertima od 2022. godine. Sadrži 8 prelepih dela majstorske muzike i teksta, prepunih ljubavi, tuge, depresije, emotivnog bola, straha od nepoznatog, jednostavno pravo remek-delo, možda na nivou njihovog najznačajnijeg albuma “Disintegration” iz 1989. godine. I što je najvažnije ostali su i posle 14 albuma uzbudljivi kao na početku, a Robert je i dalje isti 18-godišnji momak, sam, melanholik, kao neko ko je došao sa drugog sveta. Ako njihova poslednja pesma „Endsong” sa poslednjeg albuma označava kraj njihovog zajedničkog puta, onda mogu da priznam da više nikada neće biti druge grupe kao što je The Cure. A to me nosi, sve nas, u društvu privilegovanih koji su živeli u vremenu kada su stvarali The Cure.
