Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 12 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
PRLJAVO KAZALIŠTE: PRIČA KOJA NEDOSTAJE
Prljavo kazalište – “Na posljednjoj tramvajskoj stanici” (1979.)
Kad se pojavio na sceni godine 1979., Jasenko Houra se odmah nametnuo kao definišuća ličnost zagrebačkog new wavea. Za širu javnost on je oličavao sve novo što je taj kulturni pokret doneo sa sobom – po mladosti (19), izgledu, stavovima, temama i odnosu prema svetu. Bio je operisan od svega mistifikatorskog. Svima razumljivim rečima objašnjavao je kako mu nije bitno ama baš ništa što je starijima bitno. Od esencijalne je važnosti bilo to direktno reći na hrvatskosrpskom, i on je bio prvi.
Već sa tim bi zaslužio svoje mesto ispred Zvečke, no debi album njegove grupe vrveo je od sličnih “prvih” iskaza. Bend se mogao zvati Zarazne bolesti, ali je izabrano sceničnije ime, sa blagim nagoveštajem diverzije – Prljavo kazalište – po motivu iz “Alana Forda”, popularnog mladalačkog strip-štiva širom Jugoslavije. Jasenko je u to vreme ličio na nekog od izgubljenih momaka koji u gradskim bespućima nisu mogli mnogo sebi da pomognu, te su birali da namerno izgledaju drugačije, kao karikatura uspešnog omladinca, i drže se neke različite “spike” od opšte-prihvaćene, izdržavajući u tome sve dok ih život jednog dana ne smlavi.
Upravo je to ono što se desilo Prljavom kazalištu, koje je imalo čudnu regresiju od prvog punk-rock LP izdanja u SFRJ, do odlaska u etno-folk, kao direktne posledice Jasenkove odluke da uradi sve što je u njegovoj moći da živi od svoje muzike. Zanimljivo je kako se to u našim krajevima obično završi na oportunističkom Bregovićevom putu.
NASILJE KAO SUDBINA
Ali godine 1979., sa prvom pločom Prljavog kazališta, na pop-kulturnom tržištu pojavilo se nešto što nikad do tad nismo imali – govor o socijalnom naličju velegrada. Upravo je Houra ponudio iskaz koji je opisao život oko nas jezikom iz školskog dvorišta. Album je bio ogledalo realnih problema mladih, naročito dečaka, i to opisanih onako kako su ih oni videli, na način na koji su ih videli: o vezama i poznanstvima neophodnim da se bolje prođe u životu, o tome kako nam pune uši da živimo u najboljoj zemlji na svetu, mada to baš ne izgleda tako, o alkoholizmu na radnom mestu, o tučama u svom kraju, o snovima mladih žena, o homoseksualnosti. Mladi su odjednom govorili za mlade.
Veliko finale, najduža i najambicioznija kompozicija na albumu bila je „Na posljednjoj tramvajskoj stanici“.
Njena tema je nasilje. Nešto što se tada samo stidljivo provlačilo kroz novine kao skandal i nešto što ne bi trebalo da se dešava u našem društvu, ali ipak postoji tu i tamo. Stvarnost je, ipak, bila drugačija, i ko god je bio u školi u to vreme znao je da je opasnost izloženosti batinama, odnosno „vršnjačkom nasilju“, bila realna i stalna. Socijalne razlike su i te kako postojale, koliko god bile prikrivene. Sitni kriminal je takođe i te kako postojao na ulicama gradova. Svi preduslovi za upotrebu pesnica bili su tu, pa su se one i upotrebljavale.
Prljavo kazalište je ovom pesmom ostavilo dokument ne samo o odrastanju u Dubravi, u to vreme opasnom kraju na obodu Zagreba odakle je bend došao, nego i o odrastanju u bilo kom gradu u Jugoslaviji. Za nas koji smo je slušali u onom vremenu, nije bilo sumnje da se batinanje zato što nemaš pare da ih daš nekom – stvarno desilo.
Potpisnik ovog teksta je sa onog starog Dorćola, i jasno se seća kako je godine 1968. dečko bio prebijen na smrt, jer nije imao kod sebe jedan (1) dinar kad mu ga je stariji mangup zatražio, na ulazu ispred Osnovne škole „Braća Baruh“. O tom slučaju je u više nastavaka pisala Ilustrovana Politika, kao uticajan porodični list, te se pod pritiskom javnosti gradska milicija potom digla i počistila ili zastrašila sitne dorćolske kriminalce, da se više nikad ne osile na taj način. Dorćol je bio specifična teritorija, neka vrsta predgrađa u centru Beograda, gde je jedan deo porodica bio na ivici siromaštva – njima sitni prestupi zakona nisu izgledali kao nešto zabranjeno, nego nužno i neophodno da bi se preživelo… loše je bilo samo ako te uhvate. Na tim ulicama nije bilo neobično dobiti poneku ćušku bez razloga, zato što nekog nerviraš. Velikog kriminala nije bilo, to se nije radilo u svom kraju, nego drugde. Preko dana su svi bili časne komšije. Njihovi sinovi su zato ponekad učili šta znači biti muško tako što bi malo pokazivali mišiće, naročito na mlađima.
Isto je bilo i u drugim delovima grada koji su imali tu komšijsku bliskost, male ulice i dvorišta, kuda je teško bilo proći, a da te neko ne vidi. Isto je bilo i u Dubravi, a verovatno i u svakom drugom jugoslovenskom predgrađu. Zato nije smetalo što je motiv preuzet iz tada poznate The Jam numere „Down in a Tube Station at Midnight“. Opšta prepoznatljivost gradskih situacija pogodovala je tom preslikavanju. Praktično je bilo svejedno gde se pomenuta scena iz pesme dešava, mogla je biti tu odmah pored nas.
Ako bismo još malo pustili mašti na volju, mogli bismo da kažemo da su nasilne slike iz „Na posljednjoj tramvajskoj stanici“ metafora koja odslikava stanje u društvu. Možda ni samo Prljavo kazalište nije bilo svesno da je to uradilo, ali latentna pretnja nasiljem postojala je u jugoslovenskom društvu, visila u vazduhu i ponekad se materijalizovala, baš kad se najmanje očekivalo – zato što je toliko toga bilo potisnuto. Stoga ova pesma i dalje tako verno čuva ukus tadašnje stvarnosti.
ULIČNI HAIKU
Svet opisan godine 1977. u filmu „Specijalno vaspitanje“ Gorana Markovića, zaista je postojao, i na njega se lepo nadovezuje „Na posljednjoj tramvajskoj stanici“. Odsvirali su je i snimili Jasenko Houra (ritam gitara, vokal), Davorin Bogović (vokal), Marijan Brkić (solo gitara), Ninoslav Hrastek (bas gitara), Tihomir Fileš (bubnjevi), a Zoran Cvetković je bio gost (solo gitara). U veoma važnoj ulozi producenta pojavljuje se Ivan Piko Stančić, snimatelj je bio provereni Petko Kantardžijev, i oni su kanalisali ovaj momački bend i njegove ideje. Za omot su se pobrinuli tada velika nada stripa i dizajna Mirko Ilić, te fotograf Siniša Knaflec, a izdavač je bio Suzy. Zanimljivo je da su Prljavo kazalište sa neopisivo kratkim rokovima snimali svoj album u studiju Trooly Sound Service, tokom aprila i maja 1979., da bi potom sledećeg meseca na istom mestu Azra zabeležila pesme za svoj prvi singl – „A šta da radim“/„Balkan“.
„Na posljednjoj tramvajskoj stanici“ ima više hard-rockerskih elemenata nego punkerskih, ali to tad nikom nije bilo važno. Gitare u njoj sjaje kao udarci kad vas pogode u glavu, pa vam izađu svetlaci. Zvuk je bio veran odraz reči, a reči su bile ulični haiku, konstatacija onog što se desilo.
Udarci o kojima se govori, bili su nešto sa čim smo mogli da se identifikujemo, jer su nam stalno visili nad glavom – roditeljski, nastavnički, siledžijski, milicijski. To što se o nasilju nije govorilo bilo je zbog kombinovanog čeličnog pritiska duplog dvostrukog morala – onog socijalističkog, koji je govorio da kod nas toga ne može da bude, i onog malograđanskog, koji je govorio da kod nas toga zaboga nema. Dve udružene laži sakrivale su na javnoj sceni svaki pomen da je neko negde izložen nasilju, bilo kakve vrste. Stoga je Prljavo kazalište sa „Na posljednjoj tramvajskoj stanici“ delovalo tako silovito oslobađajuće.
Posle nje se smelo reći da nas tuku. I to pred kućom. Uprkos svoj priči da smo bezbedni u našim gradovima i da narodna milicija sve podjednako štiti. Nešto ozbiljno nije bilo u redu u socijalističkom raju, i nisi morao da budeš politički pismen da to vidiš.
Da li je to bio punk, punk-rock ili hard-rock, nije bilo bitno, nismo ni znali. Na svom debiju, Prljavo kazalište govorilo je iz prve ruke i direktno o stvarima koje su se ticale omladine, bio je to ono svedočanstvo o stvarnim zbivanjima za kojim smo žudeli i oni su nam ga dali.
Nije toliko važno šta je ko radio kasnije, u ovom trenutku koji opisujemo, oni su na svoj otpadnički način bili veliki.
Dragan Ambrozić
Na posljednjoj tramvajskoj stanici
Dolje, u mraku kod posljednje tramvajske stanice
Prišli mi mladići, pamtim samo udarce
nisam imao novaca, pamtim to nasilje
* U sledećim kolumnama Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Parafima, Idolima, Haustoru, Električnom orgazmu, Termitima, Metku, Radničkoj kontroli, Katarini II i Disciplini kičme.