Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 15 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
Pobuna protiv materijalizma:
Haustor – “Duhovi” (1981.)
U vreme pripremanja prvog albuma grupe Haustor, tog ružnog pačeta zagrebačke “novovalne” scene, kao dve njihove glavne pesme figurirale su “Moja prva ljubav” i “Radnička klasa odlazi u raj”. Ploča se pojavila tog proleća 1981. – dovoljno kasno da pre nje debi singl sa prvom numerom utre put pogrešnoj slici o ovoj grupi u javnosti, kao donosiocu letnje razbibrige iz jedne nove pop-škole, na šta su tadašnji mediji često gledali da svedu new wave; druga je doslovce nestala pod udarcima cenzure, da bi se pojavila u izmenjenoj art-reggae verziji tek 1984, na njihovom sledećem izdanju pod imenom “Treći svijet”. No, na debiju Haustora pojavila se jedna kompozicija što je odudarala od svega drugog ikada snimljenog u jugoslovenskoj rok muzici.
Naime, ako bismo hteli da ustanovimo koja pesma je bila neočekivana i potpuno drugačija, pa time i revolucionarna, na nekom novotalasnom albumu, to je svakako stvar pod imenom “Duhovi”, što je pronalazimo na prvoj ploči Haustora. Po nivou šoka za slušaoca, i po eksperimentalnom naboju, sa njom se može porediti samo “Amerika” Idola sa “Paket aranžmana” – ali, za razliku od nje, ova stvar ima čvrstu naraciju, koja se kao neka epizoda iz svakodnevnog života odvija pred nama, dok ne skrene na nepredviđenu stranputicu, sa koje nema povratka.
“Duhovi” su, na svoj način, govorili o našoj stvarnosti ono što o njoj nije smelo da se kaže.
ANTI-MATERIJALISTIČKA REVOLUCIJA
Konktekst: Jugoslavija je tokom sedamdesetih polako postala poligon za bildovanje materijalizma. SKJ je negde doneo odluku – ali nije sigurno i da ju je obnarodovao – kako treba ovladati sredstvima široke potrošnje, a naročito proizvodnjom bele tehnike i jeftinih automobila, kao i ubrzati stanogradnju, ne bi li se podigao standard građana. Uskoro su telefon, televizor, frižider, stan i kola postali izrazito dostupni, pa su neki kasnije dobacili i do kolor TV-a, zamrzivača i vikendice. Na taj način je dugo ublažavana svaka vrsta ozbiljnije pobune u društvu i očigledan nedostatak slobode izražavanja na javnoj sceni, koga ste samo metaforom mogli da zaobiđete.
Uvođenje potrošačkog društva na velika vrata, imalo je za posledicu ustoličenja fetišizma materijalizma, kao jedine prave ideologije koja je još funkcionisala. Mnogo totalnija od komunizma, ona se sa lakoćom nametnula kao norma što je velikom brzinom prodrla u sve socijalne slojeve. Sa njom je došlo i ubrzano raslojavanje. I koliko god Partija, škola i vojska, i dalje propovedale socijalistički egalitarizam – van zidova institucija odvijao se stvaran život, koji je bio sve samo ne jednakost svih, već je uveliko najavljivao dolazak kapitalizma.
Ovo povezivanje jugoslovenskog društva sa globalnim tržištem, izložilo nas je tako – pretvaranju u robu, i to jeftinu. Kao da je sve iole spiritualno nestalo u hodnicima prošlosti, i postalo toliko passe, da je izgledalo kako se više nikad neće vratiti. Doživljaj onostranog bio je ismejan: u kapitalizmu, isto kao i u komunizmu. Posle Drugog svetskog rata, bile su to samo dve strane iste matrice tehnološke civilizacije, koja je poništavala prirodu i srozavala humanost, te finalno ponizila jedinstvo ljudskog duha sa prirodnom okolinom.
Do reakcije je došlo iz kulturnog undergrounda, tokom šezdesetih. Zato je rokenrol postao svetski pokret. Zato je hipi pokret postao popularan. Zato je naučna fantastika postala rasadnik bestselera. Zato je značaj horora rastao. Naročito je on obećavao da na ovom svetu prebiva i nešto drugo osim onog što je vidljivo i može se izmanipulisati. Prepoznavao je da postoje mnogo moćnije sile na njemu od onih ljudskih.
To je posebno neprijatno odjekivalo u predvorju strogo kontrolisanog potrošačkog društva gde se Jugoslavija obrela.
“Duhovi” su zato namerno sročeni kao čista fantastika, pesma koja u sebi sadrži taj osećaj da se iza ponuđene realnosti krije nešto drugo. Bila je to pobuna protiv materijalizma kao takvog.
RADIO DRAMA UŽIVO
“Duhovi”: to je pesma u kojoj apsolutno ne znate šta će se sledeće desiti. Razvojna nit njene priče deluje na prvi pogled predvidljivo, i samim tim uverljivo, ali u njoj ništa nije uobičajeno. Žestoki početak kompozicije prati start jednog slobodnog muškog vikenda, daleko od kuće, u brdovitim predelima Zagorja. Dva drugara beže iz sveta obaveza crvenom Škodom (jednim od simbola tadašnje socijalističke srednje klase, kao najpopularniji uvozni automobil). Miks je takav da nam sjajnim, sugestivnim gitarskim rifom, obećava nezaboravan provod. No, rasplet nije takav – taman kad su se raspustili, neimenovani glavni narator i njegov kompanjon Pišta, u pripitom stanju stižu u sred noći u krčmu, daleko od svih naselja, indikativnog imena “Kod tužne bare”. Tu počinju neobični i strašni događaji, koji nam otkrivaju da ih nešto uvlači u sebe i odnosi iz ove stvarnosti, dok se muzika već uveliko pretvara u kafansku kakofoniju.
Brejk na samom kraju albumske verzije, koji nas izvodi izvan pesme u svet školskih zadataka, jedan je od najčudnijih poetskih obrta u rokenrolu kod nas, i otvara ponore mogućih tumačenja. Potpisnik je uvek bio mišljenja da su se junaci “Duhova” posle pijane noći zapravo obreli u stvarnom svetu, ali pretvoreni u njegove debilizovane predstavnike, čije mentalne sposobnosti ne dobacuju dalje od detinjih, zahvaljujući delirium tremensu. Možda nisam u pravu, ali takva je to pesma da je svako tumačenje dozvoljeno.
Misterija je potpuna, i namerno sprovedena – “Duhovi” su na koncertima zvučali sasvim drugačije, sa produženim završetkom koji nikad nije snimljen. Verzija koja je izvođena uživo imala je drugačiji obrt na kraju, koga pamte svi koji su bili na koncertima: “’Vikend’ / Masni naslov / Zagorci u svemiru”. On sugeriše da su u birtiji u koju su upali, uleteli u neku vrstu prolaza u svemir i pretvorili se u kosmičke putnike, možda nalik novorođenčetu sa kraja “Odiseje u svemiru” Stanleyja Kubricka (ideja: Ante Čikara)? Možda su se zaista obreli u paralelnom svetu?
Bez sumnje, “Duhovi” su pesma koja je napravljena da uvek drugačije zvuči i uvek ispriča neku drugu priču. Na taj način je u potpunosti negirala predvidljiva pravila linerne naracije, a time i ovog dirigovanog sveta.
LJUDI DUHOVI
Pesma: bila je poznata odavno i svirana bar dve godine, pre ulaska u studio. Sastav koji je snimio ovu Sacherovu kompoziciju, sa tekstom Rundeka i Štiglića, onaj je koga znamo sa debi albuma: u produkciji Huseina Hasanefendića, u studiju Radio Televizije Zagreb, našli su se Darko Rundek – vokal, solo gitara, Srđan Sacher – bas, prateći vokal, Ozren Štiglić – ritam gitara, Damir Prica – saksofon, Zoran Vuletić – klavijature, Nikola Santro – trombon, Srđan Gulić – bubnjevi. Kao zbir talenata i raznorodnosti, bila je to jedna od najkompleksnijih postava u Jugoslaviji, od koje se moglo očekivati mnogo toga neobuzdano maštovitog. Tako je i bilo – Haustor su potom, na svoj miran način, potpisali jednu od najoriginalnijih pesmarica na hrvatsko-srpskom jeziku.
U njoj “Duhovi” imaju kraljevsko mesto. Posle ove pesme ništa ne može ostati isto, jer se susret sa onostranim ne može preživeti, a da se i sami ne promenimo. Bez obzira na duhovit, pa i satiričan komentar naravi prosečnog sveta, ova stvar ima razornu poruku o tome kako ništa ne znamo o svetu u kome živimo, i to baš onda kad mislimo da o njemu sve znamo.
“Duhovi” su ona stvar koja pokazuje šta je sve rani Haustor želeo da bude – u njoj je sadržan ceo mikrokosmos moguće zagorske paganske neo-psihodelije, utemeljene u narodnim verovanjima i motivima. Nalik slikarima “naivcima”, ovde su tonovi jarki i jasni. Njihove reči su iz govornog jezika. Sve je očigledno, ali samo na površini, a onda se pred nama otvaraju bezdani onostranog, koje čuči tu pored nas sve vreme.
I ko su tu duhovi – oni koji nam ovu priču pričaju ili prikaze koje hoće da ih uzmu i odvedu? Možda smo svi mi već duhovi.
Zato ova pesma nije izgubila svoju aktuelnost. Zapravo, tek ju je dobila u sadašnjosti u kojoj se potire sva mašta, sva vera u život i njegove tajne, kao i pravo svih živih bića da žive.
A duhovi nas samo gledaju.
Dragan Ambrozić
https://www.youtube.com/watch?v=SPeTqOKvO1I
Izjave članova Haustora (ekskluzivno za ovu kolumnu)
Darko Rundek:
Muzički je, kao i osnovna ideja teksta, nastala spontano na jednoj probi na kojoj nas je posjetio frend Daniel Riđički. On je zavrtio taj krug harmi. Pjesma je završena u više faza. Nakon verzije koja je izašla na albumu Haustor, dobila je još tri kitice na kraju, a srednji dio je imao mnogo različitih verzija, od turneje do turneje. Bolje je reći, zapravo, da ta pjesma nije završena, niti će biti. Ona je više – prostor za igru. Živo izvođenje je uvijek bilo performans i publiku je to jako veselilo.
Srđan Sacher:
Na jednoj probi, odložil sam bas i uzel Okijevu gitaru i zavrtil taj, dosta čudni harmonski krug… Darko je otišel u drugu prostoriju, i za par minuta se vratil s početkom priče. Posle se to nadopunjavalo, do zadnjeg dana… do studija, a i posle. Nismo ju nikad završili :). To se ni nemre završit. Usput, na ploči fali bar 5 minuta koju su izrezali jer je, navodno, bila previše radio-drama. Skoro da je svaka svirka vidla svoju verziju, a koja predstavlja pravi H… sve to zajedno je pravi H. I skoro svaki put je imala drukčiji kraj. Da ju, ne daj bog, danas snimimo, ili sviramo uživo, bila bi isto opet nekaj trećeg. Osim hitova, koje smo svirali zadnje, to je uvek bil vrhunac koncerta.
Haustor – „Duhovi“ (1981.)
Pošli smo na izlet skupa
U subotu ja i Pišta
Srce nam od sreće lupa
Popili smo tri gemišta
Ostavili smo decu, žene
Sobom zeli luk i jeger
Demižonke opletene
Sakrili u gepek-treger
“Divan dan”! zadere se Pišta
I pohotno stisne volan
Otvaram vrata od dvorišta
Na radiju “zeleni maligan”
Meknite se se gorje
Da se bu videlo Zagorje
Meknite se se gorje
Idemo v Zagorje
Crvena Škoda po bregima juri
Zavoji ko valcer bečki
Vino nam niz gubec curi
Pišta i ja smo opet dečki
Celi dan smo popevali
Vesele popevke stare
A navečer parkirali
Pri krčmi “Kod tužne bare”
Vani pala vlažna kmica
Nigde blizu nema hiže
Birtija ko žeravica
Sad nas vleče sebi bliže
Pišta me hudo pogleda
I njemu nekaj prejti ne da
I njega nekaj sebi vleče
Nekaj od birtije veče
Nekaj od pijače jače
Stanica s pogledom na kukuruze
Bicikl prislonjen na nabijeljenu topolu
U nekoj kancelariji zvoni telefon
Dijete bi napisalo:
„Nebo je nježno-plavo
Po njemu lete oblaci i ptice
Lišće mi se igra oko nogu
Dolazi jesen“
*U sljedećim kolumnama Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Termitima, Metku, Radničkoj kontroli, Katarini II i Disciplini kičme.