KOLUMNA: Pobuna protiv proseka: Katarina II – “Geto” (1984.) (14/15)
Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 15 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
Pobuna protiv proseka: Katarina II – “Geto” (1984.)
Grupa Katarina II osnovana je 1982. kad je već bilo jasno da se ništa nije promenilo tokom par novotalasnih godina. Kao odgovor na preteće bespuće post-novotalasne praznine – u kome se još nije znalo šta će se dalje dešavati – njen debi album ponudio je do tad nepoznati art-rok zvuk, urbanu mistiku i zagledanost u poeziju. Ovaj trenutak intimnog suočavanja sa sobom i mračnom egzistencijalnom perspektivom, nakon što je prošla new wave euforija, delovao je uzbudljivo, jer je obećavao da je moguć jedan dostojanstveni novi put u budućnost.
Bend je započeo sa radom 1982., a prvi demo snimci bili su urađeni 1983. u studiju Enca Lesića, “Druga maca” u Beogradu. Samo je neobjašnjiva indiferentnost velikih izdavača dovela do toga da se album Katarine II pojavi tek 1984. i to na etiketi ZKP RTV Ljubljana, čiji poslovni, proizvodni i distributivni kapaciteti nisu dobacivali daleko, pa su je odštampali u svega 3.000 primeraka. Grupu su u tom trenutku sačinjavali Milan Mladenović – glas, gitara, Dragomir Mihajlović Gagi – gitara, Bojan Pečar – bas gitara, Ivan Vdović VD – bubnjevi, te Margita Stefanović Magi – klavijature. Gagi je lokalno bio znan kao odličan gitarista, ponikao u sastavu Limunovo drvo iz koga je nastao Šarlo akrobata, a u obe grupe su svirali tad već svima prepoznatljivi Milan i VD, dok je Bojan došao iz obećavajuće kratkovečne new wave – pop postave VIA Talas. Jedino potpuno nepoznato ime bila je Magi.
Istoimeni prvi i jedini album ove postave, svakako je i najneobičniji, ako se poredi sa ostalima koje potpisuje kasnija verzija ove grupe, pod imenom Ekatarina Velika. Na njemu se ističe pesma “Geto”, svojom nesvakidašnjom emocijom koja tako mnogo govori o ljudima i svom dobu. Možda bi neko rekao da na ploči “Katarina II” postoje poznatije stvari, kao što su češće puštane “Radostan dan” ili “Jesen”, ali “Geto” se drastično razlikuje čak i od onoga što je donela Ekatarina Velika kasnije – pesma je to iz koje se vidi šta je ova grupa mogla biti, do kojih je suptilnih, angažovano-poetskih dubina mogla ići, da nije naknadno rešila da postane žanrovski pročišćen darkerski pop-rok bend. Ili je to možda Limunovo drvo, kakvo je moglo biti? Ili, sve to uopšte ne postoji i mi pričamo o fantomu jedne nepostojeće grupe, kakva nijedna od njih nikad nije bila?
Vd i Milan u fazi Šarla akrobate (Foto: Goranka Matić)
TAKO NEŠTO ZADAJE STRAH
“Geto” je mikrokosmos Jugoslavije predgrađa, sačinjenih od novih blokova zgrada, u kojoj je većina gradskog stanovništva inače živela. U njoj susrećemo i kitnjaste stare kuće iz nekih prošlih, nedoživljenih vremena, što postoje još samo kao ostaci mitova, uporedo sa brutalističkim novogradnjama… Svuda okolo su gar na snegu i gusta magla i opšte sivilo koje nam jasnim čini našu životnu situaciju – to gde živimo, tu gde živimo, nije ništa posebno, čak je i veoma siromašno. Dečko koji disciplinovano nosi radnu bluzu i ima za kiflu koju može da pojede pred čas, na stisnut stomak pun zebnje, svestan je da obitava na nesrećnom mestu. On zaključuje opis ulične slike oko sebe, namerno nedorečenom rečenicom koja cepa koliko boli: “Rođen sam tačno u čas, da vidim…” – poslednje reči idu uvis i ne završavaju se, ostavljajući nas u večnom uznemirenju, jer mi ne znamo šta je video, ali znamo da se taj užas ne može opisati. Umesto bilo kakvog verbalnog iskaza, njen nastavak je grčevit solo na gitari, koji se uspinje i kida, kao da se survava u neumitnu propast za koju više ne postoje odgovarajući izrazi u našem jeziku. Ostalo je prepušteno samom zvuku. To je jedna od najstrašnijih rečenica u ovdašnjem rokenrolu. Njena nemogućnost da se završi, sadrži sve buduće užase.
Kad pogledate i shvatite da je pesma napisana dosta daleke 1982. – a ne neke tamo 1989., kad je neizvesnost nahrupila na velika vrata – veličina ovog iskaza postaje jasna. Strepnja o kojoj Milan Mladenović govori 1982. strepnja je koja je stalno postojala u Jugoslaviji, teskoba života u stalnoj nesigurnosti, pre svega socijalnoj, i bila je ovde opisana u svoj svojoj dečačkoj proživljenosti.
Činjenica da se kasnije pokazalo kako je sâm Milan Mladenović bio “rođen tačno u čas da vidi…” – ali ne i preživi raspad Jugoslavije – čini ovu pesmu još strašnijom. Kao tragično svedočanstvo o našim životima i ispunjenje poetske sudbine svog autora, “Geto” je skriveni vrhunac rok muzike na srpskohrvatskom jeziku.
SVET JE GETO
Pobuna protiv proseka. To je bio umetnički pogled na svet Milana Mladenovića i njegovih saradnika. To je bio i njegov politički program. S pravom se može reći da je to njegova zaostavština, jer je ta poruka ostala kao nasleđe novog talasa i kad je on nestao sa scene, i dalje uzbuđujući duhove, evo sve do današnjih vremena.
Tragedija o kojoj danas ne sme mnogo da se priča – iz razloga da se ne bi poremetila mitologija – sadržana je u činjenici da se jedan deo blistave novotalasne omladine toliko dopao samom sebi, da je zaista poverovao u to kako je izuzetan i bolji od okoline, te da će mu biti dozvoljeno da bude šta god poželi. Zabluda nastala iz najboljih namera. U toj fantaziji podržale su ih i dežurne zle sile, te su kraju platili preskupu cenu. Jer, niko nije smeo dalje od Geta.
Potpisnik ovog teksta odlično se seća tog vremena. Sivilo koje je nastupilo posle novog talasa bilo je još strašnije sivlje od sivila pre njega. Baš o tome se radi u pesmi “Geto”.
Držani smo predugo i namerno u mraku. Da ne bismo nikad saznali šta se sprema.
Dragan Ambrozić
Ne postoji pisana izjava Milana Mladenovića o pesmi, koju bismo ovom prilikom naveli, ali u knjizi “Mesto u mećavi” (1999., novo izdanje 2014.), autor Aleksandar Žikić citira kritičara Petra Janjatovića:
“Sećam se pesme ‘Geto’. Bili smo u njegovoj sobi na Novom Beogradu, to je ona klasična dečija soba, uska, sa samo jednim prozorom na zidu i onda me je Milan pozvao da pogledam kroz taj prozor i rekao: evo, to što vidiš kad pogledaš dole odavde, to je opisano u pesmi ‘Geto’. To je geto, taj Novi Beograd.”
Komentar sa bloga Prešlicavanje (2014.):
“I dalje ne znam zašto je iz pesme ‘Geto’ izostavljen red teksta, koji je zabeležen na omotu albuma Katarine II i kaže: ‘Rođen sam u getu / Tako nešto zadaje strah.'”
Katarina II – “Geto”
Vidi kakva predivna zgrada
Balkon, zid sa divljim ružama
Atlas nosi kuglu iznad glave
Grci, mit i legenda
Magla češlja pramen na ulici
Hladan dah sa zapada
Gar se crni svuda po snegu
Plava bluza i kifla pred čas
Rođen sam u getu
Rođen sam tačno u čas
Rođen sam u getu
Rođen sam tačno u čas da vidim…
Magla češlja pramen na ulici
Hladan dah sa zapada
Gar se crni svuda po snegu
Plava bluza i kifla pred čas
Rođen sam u getu
Rođen sam tačno u čas da vidim
Rođen sam u getu
Rođen sam tačno u čas da vidim…
*U sljedećoj kolumni Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Disciplini kičme.
