Kolumna pred vama pokušaće tokom cele ove godine, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Jedini mogući nastavak priče o “novom talasu” (1979. – 1982.), jeste onaj o jugoslovenskoj alternativnoj rok sceni (1983. – 1991.). Mada u ono vreme nije tako nazivana, raznorodna muzička scena utemeljena u alternativnoj umetničkoj praksi (skupa sa filmom, stripom, vizuelnom umetnošću i pozorištem), a koja je tokom osamdesetih stigla do nas sa talasom demokratizacije društvenih odnosa u SFRJ, bila je upravo to – pandan alternativnoj rok sceni bilo gde u svetu.
Ovaj period dao je niz autora i kompozicija koje su pokrenule niz ključnih društvenih pitanja, produbljujući tako proces započet “novim talasom”. Posredstvom mreže studentskih i omladinskih centara, klubova, magazina, novina i radio stanica, popularna muzika pravljena od strane mladih ljudi bila je više nego ikad konkretno uključena u tokove koji su menjali zatečeni socijalni status quo.
Odabrali smo za vas 12 programskih pesama najvažnijih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo tadašnje, pa i današnje misleće muzičke scene, postajući usput deo opšte kulture i svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
Raj u srcu
Obojeni program – “Ona je tu!” (1990)
Grupa Obojeni program iz Novog Sada, vrlo je poseban slučaj na jugoslovenskoj rock sceni. Osnovana 1980, negde na kraju “novog talasa”, svoj debi album “Najvažnije je biti zdrav” objavila je tek 1990, i to kao prvo izdanje istinski nezavisne (čitaj: privatne) izdavačke kuće Search & Enjoy iz Zagreba (pokretači i vlasnici poznati kritičari Aleksandar Dragaš i Ante Čikara). Nijedan “zvanični“ izdavač pre toga se nije čak ni zainteresovao za njih.
Uspeh je bio tim veći, kad se izdanje našlo na svim listama najboljih ploča te godine. Obojeni program se, tako, odmah nametnuo kao otelotvorenje jednog novog, nezavisnog duha što je polako preovladao do kraja osamdesetih u našoj muzici. Bila je to alternativna rock kultura, koja se razvijala kod nas, uporedo sa onom u svetu. Ovaj put nije bilo vremenskog zakašnjenja, kao u doba punka i new wavea – alter kultura se širila sa svim svojim podžanrovima po Jugoslaviji otprilike u slično vreme kad i u ostatku Evrope, čiji smo polako postajali integralni deo.
Jedan od ključnih simbola tog pokreta postali su Obojeni program, baš zato što su tako dugo opstali mimo bilo kakvog mainstreama, postajući sve uspešniji. Sam bend je prošao kroz više inkarnacija nego što ih se moglo rekonstruisati, pre nego što se ustalio u postavi koja je snimila ovaj paket od 11 nesvakidašnje intenzivnih rock numera, u produkciji Dušana Kojića Koje. Već je i izbor producenta bio statement – Koja je definitivno “očinska figura” naše “alternative”, a Disciplina kičme njen stožer.
“Najvažnije je biti zdrav” bila je i ostala kolekcija velikih i jedinstvenih pesama, remek-delo čije poetsko vizionarstvo niko nije dosegao, niti nadmašio. Nabijena dotad neizrečenim emocijama malog čoveka, izgubljenog u velikom gradu i prepadnutog životnim prevarama sa kojima se svakodnevno sučeljava, ona je postala jedan od kamena temeljaca alternativnog pogleda na svet u ovim krajevima, tačka identifikacije jedne generacije. Snimljena je u podzemnim uslovima, bukvalno u podrumu zgrade Fakulteta likovne umetnosti, u prostorijama legendarnog beogradskog kluba Akademija, istim onim u kojima se već godinama overavalo šta je zaista bitno u rock’n’rollu. Zvuk je zaista “podrumski”, bend neopisivo autentičan, ploča čist underground biser. Ali hipnotički efekat ove muzike dolazio je do izražaja punom snagom tek uživo, kad su blistali dižući publiku na noge, nošeni besprekornom ritam-sekcijom Robert Radić / Miroslav Bedov, tada prvi put kod nas predstavljenim pravim zveckavim indie-gitarskim zvukom Branislava Bukurova, i sve to uz zaneseno slaganje glasova Branislava Babića Kebre i Maše Žilnik, odozgo.
Kebrine opijajuće reči, priča su za sebe, i savršeno se dopunjavaju sa visceralnom silinom sastava. Retko kad je jedan tako značajan pesnički pogled na svet unutar naše muzike zvučao manje pretenciozno. Obojeni program su to postigli sa lakoćom i uverenjem, a da ih niko nikad nije stavio u koš sa art rock bendovima, jer su oni naprosto bili i ostali stvarna grupa, bez ičeg izveštačenog i iskalkulisanog u sebi – sa ulice su potekli i ulici se vraćaju.
Debi album im je pun opisa osećajne realnosti, eksplozivna zvučnost rock’n’rolla ovde je ukrštena sa mapom emocionalnih puteva kroz život, osvetljavajući naše unutrašnje postojanje – to je prosto kutija puna čuda od stihova: “Štipaljka” iznosi unutrašnji monolog nekog ko možda razmišlja da izvrši samoubistvo skokom u Dunav, ali se predomišlja; “U tvoj osmeh stane sve” melje sve pred sobom u brzom ritmu, iznoseći istoriju života u rock bendu; tu je i jedna od najboljih kompozicija ikad na našem jeziku – “Kosmos u tvom srcu” – da vam zavrti mozak ritmom i rečima, pre nego što vas poklopi istinom koju svi ponavljamo u refrenu: “U ovom gradu, svi su ludi” (i devojački prateći vokal onda naglasi: “svi su luuudiii”); “To još nisam rekao” lepa je, višeznačna ljubavna tema; “O, da li?” prebira po stalnim egzistencijalnim pretnjama i traži nadu između redova mraka; “Filadelfija” poručuje sledeće svim mladim ljudima, o koje se grabe moćne sile da ih pretvore u puki broj u igri života: “Razmisli sad / Sutra već kasno je”; “Reči same govore”, propoveda kako, bez obzira na sve, jedino u reči treba imati poverenja, jer samo njima možemo sebe da izrazimo; i tako dalje, do krajnjeg kraja, na kome se proklamuje “Kad bi malo…sedam puta…mozak stao” – taj prastari vapaj da se već jednom stane sa svim ovim ludostima oko nas.
No, jedna pesma terala je srce da ode u grlo, svaki put kad bismo je čuli. Njeno ime je “Ona je tu!”.
JEDNA PESMA
Na većini pesama ranog Obojenog programa, Kebra deluje kao dete užasnuto onim što mu je servirano u vidu sveta u kome mora da živi. Svi delimo tu prepadnutost onim sa čim se sučeljavamo, ali o tom strahu od stvarnosti, jedino je Kebra nešto progovorio. To je poetski poduhvat u ime spasa svih neprilagođenih, zatečenih glupošću i bahatošću, skrajnutih, uopšte malih i onih bez šanse – i zato i danas sa lakoćom nalazi vernu publiku.
Sa pesmom “Ona je tu!”, on nalazi spasonosnu veru – u ljubav.
To je mini-simfonija u slavu ljubavi, data u obliku pop rock pesme. Nije ni čudo da su devojke u velikom broju pohrlile na koncerte Obojenog programa. Ako je ikad postojala antiteza romantičnom mačizmu Riblje čorbe, bio je to romatični anti-mačizam Obojenog programa.
Snažna, jedinstvena emotivnost ove pesme zasniva se na priči o nalaženju srodne duše u savremeno doba. Čini se da Kebra tokom pesme otkriva celu svoju privatnu istoriju, koja istovremeno može biti privatna istorija bilo kog od nas. Iz stiha u stih, on gradi i ojačava vezu sa ženskom osobom koja je uz njega, na način koji je čini ravnopravnom osobom u njegovom životu. To je potpuno novi lik heroine u domaćoj pop pesmi, one koja svojom tihom moći natrkriljuje muškog naratora.
Fatalističko veličanje ljubavi ovog para koji je očito izolovan, stvarajući mit o usamljenim ljubavnicima, čini ovu pesmu posebno dramatičnom. Istorijski je tačno da smo svi kao deo alternativne kulture bili usamljenici u bivšoj Jugoslaviji, koji su retko sretali nekog sebi bliskog. “Ona je tu!” zato je izveštaj sa fronta, a ne poetska fikcija.
Ta pesma je i danas aktuelna, kad smo svi još usamljeniji nego nekad, izgubljeni u porama digitalnog društva, bez mogućnosti da se istinski međusobno nađemo i doživimo. Odnekud, iz nekog vremenskog bunara, Kebra i dalje sa poverenjem poručuje “ona je tu!” – jer samo ako verujemo jedni u druge možemo prevazići sve užase koji nas sustižu.
“Ona je tu!” snimljena je u Studiju “Akademija” 1990, a Obojeni program su u tom trenitku činili Kebra (glas), Žilnik Maša (prateći glas), Bedov Miroslav (bas), Radić Robert (bubnjevi), te Bukurov Branislav (gitara). Producent je bio Koja (“super heroj produkcije”), tonski snimatelj Geza. Fotografije je radio čuveni Branislav Rašić (“mag fotografije”), a dizajn legendarni Fleka (“obojio i spakovao”).
PRIČA BEZ KRAJA
U vreme izdavanja albuma “Najvažnije je biti zdrav”, Obojeni program je bio jedna od najboljih grupa u zemlji, mada to nije mnogo ljudi znalo. Definitivno ste mogli naslutiti neki mogući budući moderni jugoslovenski rock pravac kroz njihovu pojavu. Ispostavilo se da će, ako ništa, biti strahovito uticajni, ne samo u tom trenutku, nego odloženo i na kasnije alternativne generacije, u decenijama nakon debija, evo sve do danas. Njihova principijelnost, samorodan zvuk i poetski stav, spadaju u najoriginalnije oblike rock ‘n’ rolla kod nas.
Da stvar bude lepša, nije tu bilo nikakvog suvišnog eksperimenta u formi kompozicije – sve one su bile komunikativno sročene, po standardnom pravilu strofa / refren / strofa, kao i svaka druga pop pesma. Sa Obojenim programom, naša scena je tako dobila bend koji je govorio jezikom kog su razumeli svi oni tinejdžeri što su želeli nešto više u životu i “nadali se nečem dobrom”. Na koncertima iz toga doba se sve to jasno videlo – grupa je od prvog albuma počela da puni i prepunjava sve klupske prostore vrlo mladom publikom, na kojima su se ove pesme zajednički pevale, koliko god stihovi zvučali neobično. Poslednja pesma u redovnom delu, uvek je bila “Ona je tu!”.
“Ona je tu!” je tako pesma – simbol jednog vremena, u kome su alternativni rock i uopšte rock ‘n’ roll, igrali ulogu moralnog kompasa, kroz čovekoljubivost i plemenitost u svojim porukama. Toga nije bilo mnogo nigde oko nas, ni tad.
To je raj nađen u svom srcu i srcu osobe koju volimo.
Jednom davno, tokom teških devedesetih, kad je već postao simbol izgubljene generacije, Kebra mi je preneo jedno provokativno zapažanje. Naime, nekom prilikom mi je u polu-šali saopštio kako nas je “sve prevario Ante Marković”. Takva izjava baš i nije ličila na njega, pa sam ga pitao: “Na šta misliš?”. Odgovorio je: “U njegovo vreme smo poverovali da se ovde može živeti od rock ‘n’ rolla”.
Nije nas, naravno, prevario bivši premijer SFRJ, niti smo mi same sebe prevarili.
Ovde se moglo živeti od rock ‘n’ rolla, samo to nekom nije odgovaralo.
Dragan Ambrozić
Obojeni program – “Ona je tu!”
Ekskluzivna izjava Branislava Babića Kebre za ovu kolumnu:
“ ‘Ona je tu!’ ne spada u red pesama sa samog početka rada Obojenog programa, ali nastala je rano, recimo u periodu 1982-1984. godine. U to vreme su se često menjale postave benda, i kad god bi neko drugi došao u bend – ona bi zvučala drugačije (prosto, menjao bi se zvuk benda). Sve naše stvari na nosačima zvuka inače potpisujemo kao grupa Obojeni program, jer svi članovi učestvuju u tome. Godinama se ta pesma na razne načine modifikovala (kako muzički, tako i tekstualno), da bi 1990. bila snimljena u sklopu našeg prvog albuma “Najvažnije je biti zdrav”.
Iz početka nam je bila kao i svaka naša pesma, u svaku smo verovali, i svaka nam je bila posebna :). Dugo smo je uživo svirali i prosto je morala na kraju da ispadne dobro :). Da li je u toj pesmi neka vrsta programske poetske poruke, mož da se može i tako posmatrati… ali svako to doživljava na neki svoj način, i to je ta lepota bavljenja muzikom…
Album je snimala u Beogradu, u studiju “Akademija”, tadašnja postava benda – Koča (gitara), Micke (bas,) Robert (bubanj), Maša (prateći vokal) i ja (vokal), produkciju je radio Koja, a tonski snimatelj je bio Geza. To je bio veoma skroman tonski studio (pre svega u tehničkom, a i u svakom drugom smislu), koji se nalazio pri klubu FLU. Snimali smo na osmokanalnom trakašu, na kome nije radio jedan kanal, znači ceo album na sedam kanala. Čist entuzijazam :). Bili smo dobro uvežbani i samo snimanje je proteklo prilično lako i brzo… Za realizaciju tog albuma (pa i te pesme) bitni su još neki ljudi sem Koje i Geze – Fleka (koji nam je ustupio taj studio, a kasnije radio i dizajn omota ploče), fotograf Branislav Rašić, kao i izdavač albuma Aleksandar Dragaš. Jedna zanimljiva grupa ljudi koja je svojim znanjem, dobronamernošću i pozitivnom energijom, nama omogućila da izdamo prvi album. Bićemo im uvek zahvalni na tome.
“Ona je tu!” je jedna emotivna pesma, koja je u svakom vremenu razumljiva. Naša publika voli tu pesmu, mi volimo da je sviramo, i to je to. Uvek je bila važna za bend – i sada je to tako.”
Ekskluzivna izjava Aleksandra Dragaša (izdavač), za ovu kolumnu:
U drugoj polovini osamdesetih – kad je bilo jasno da je “novi val” mrtav – bili smo svjesni da postoje sjajni underground rock bendovi u Jugoslaviji, ali koji nisu mogli da dođu do ugovora s tadašnjim državnim diskografskim kućama. Isto tako smo bili svjesni procvata nezavisnog diskografskog izdavaštva u Velikoj Britaniji i, naročito, u Americi, pa smo poučeni iskustvom nezavisnih diskografskih etiketa poput SST-a, Dischorda, Alternative Tentaclesa, Sub Popa i drugih, počeli maštati da osnujemo jednu takvu. To nije bilo jednostavno, jer u nas tako nešto nije bilo dozvoljeno privatno, pa smo morali ići ilegalno i muljati s nekakvim pečatima društvenih estradnih organizacija poput Interestrade, ili klubova poput KSET-a, da bismo pokrenuli proizvodnju u Jugotonu. Zdenko Franjić nam je svima otvorio oči sa Slušaj najglasnije i kompilacijskim LP-jem “Bombardiranje New Yorka”, pa smo i mi krenuli tim putem sa Search & Enjoy, ali i idejom da prvi album koji objavimo bude album jednog banda, a ne kompilacija. Pošto smo ostali zadivljeni nastupom Obojenog programa u Kulušiću na jednom od zadnjih YURM festivala, tako smo odlučili da bi Obojeni program mogao biti taj prvi band kojem ćemo objaviti album. Oni nisu imali ugovor s niti jednom legalnom diskografskom kućom, jer su ih manje-više sve odbile, a mi smo bili totalno oduševljeni njima i totalno ludi da to napravimo ilegalno ili polulegalno.
Ne sjećam se kako sam stupio u kontakt sa Obojenim programom, ali znam da sam u kasnu jesen 1989, ako se ne varam, ili u zimu 1990. otišao na jednu rock tribinu u novosadsku Žutu kuću i tam sve dogovorio s Kebrom, objasnivši mu kako mislimo to izvest. Bilo je super što su oni imali gotovu ili završavali snimku za album koji će se zvati “Najvažnije je biti zdrav”, pa smo Ante i ja samo trebali rješiti proizvodnju LP ploče (vinila) u Jugotonu u Dubravi na krajnjem istoku Zagreba, a omote smo prema Flekinom dizajnu radili kod prijatelja u jedno maloj obrtničkoj sitotiskari u Podsusedu, blizu mog kvarta Gajnice, na krajnje zapadnoj strani Zagreba. Stari mi je posudio lovu za tu “operaciju”, a onda smo LP ploče koje sam ‘golfom’ pokupio u Dubravi i omote iz Podsuseda, moj stari i ja pakirali u garaži. Prava DIY garažna diskografija. Sjećam se i da smo Kebra i ja išli na urezivanje master magnetofonske trake u metal master disk za štampanje LP ploča, kako bi ton majstor u Jugotonu radio prema našim sugestijama, a tonca smo “podmazali” bocom viskija.
Pamtim da je u Žutoj kući – nakon što smo dogovorili objavljivanje albuma, rukovanjem bez ugovora, naravno – s frižidera sama od sebe pala neka pepeljara, pa je Kebra rekao: “To je znak”. Kebra je moj brat kojeg nikada nisam imao, toliko ga volim i cijenim i poštujem.
Koja je bio producent albuma “Najvažnije je biti zdrav”, jer je Kebra to s njim dogovorio prije nego smo Ante i ja dogovorili izdavanje albuma za Search & Enjoy. Bio sam jako sretan i ponosan što je Koja kao producent postao dio priče o prvom albumu Obojenog programa, jer sam ga jako cijenio i jako volio i Šarla i Disiciplinu. Znaš, meni je to bilo kao kad je Steve Albini producirao Pixies, naravno u našim relacijama. Hoću reći, potpuno smo bili ufurani u taj i takav “film”. Search & Enjoy je trebao biti kao neki naš Sub Pop, a Obojeni program kao neki naši Pixiesi (koji su doduše snimali za 4AD), a Koja naš Albini. Krasna vremena, koja je sjebao rat.
Što se Fleke tiče, pamtim ga kao dragog čovjeka i specifičnog likovnog umjetnika/dizajnera, a fasciniralo me kad mi je Kebra pričao kako je zbog nekog teškog problema s očima, Fleka dizajn omota za prvi album Obojenog programa radio pred ogledalom, jer je jedino u odrazu u ogledalu mogao vidjeti to što radi, ako sam dobro shvatio. Za mlađe napominjem da su se svi dizajni omota ploča tada radili kao kolaži od fotografija, “slikarija” i tipografije slova da bi se onda taj “kolaž” snimio na film, te takav štampao u štampariji kao sitotisak ili offset tisak.
Publika je na nastup Obojenog programa na YURM-u u Zagrebu reagirala sjajno, a ja sam doslovce zaplakao kad sam ih prvi put čuo u Kulušiću. Toliko su me pogodili Kebrini stihovi i taj neki balans ekstaze i melankolije koja je kuljala iz glazbe Obojenog programa, istodobno reske i ritmički najsjeckane, ali i melodične, naročito u refrenima. Meni je u tom trenu Obojeni program bio jedan od najboljih bendova na svijetu, pa mi je imponiralo kad mi je nakon što sam poslao album Johnu Peelu na BBC, taj legendarni glazbeni radijski urednik i DJ odgvorio razglednicom sa ljetovanja, u kojoj mi je napisao da mu se Obojeni program jako dopada, pa ih je i zavrtio na BBC-u. Hej, John Peel misli da je ploča koju sam objavio super – pa gdje ćeš veće sreće i meritornije potvrde da radiš nešto dobro.
Album je prošao super. Mi smo odštampali 1054 vinila (igrom slučaja toliko ih je presa izbacila) i 1000 omota i to je uglavnom bilo rasprodano za tri mjeseca, pa smo po istom principu – band daje master traku, Čikara i ja rješavamo proizvodnju u Jugotonu i prodaju putem pošte, i u prvih nekoliko privatnih dućana s pločama, koji su se pojavili pred raspad Jugoslavije – krenuli u objavu albuma Boya, Majki i Quod Massacrea, te singlova Boya, Studeni Studeni, Sina Alberta i Gregora Samse. Sjebala nas je slaba naplata po dućanima, ali i to bi nadoknadili da nije izbio rat, a pošto smo davali dobre novce od prodaje izvođačima, imao sam pozive od nekoliko velikih bendova da pređu na Search & Enjoy i da posao legaliziram (tad se to već moglo), zbog čega sam i oformio sa starim Obelisk d.o.o., koji bi onda dalje furao Search & Enjoy izdavaštvo. Nažalost, izbio je rat i premda je Privredna banka Zagreb iskazala interes da mi da kredit kako bih mogao potencijalno objaviti albume Psihomodo Popa, Discipline kičme, Partibrejkersa, Električnog orgazma i nekolicine drugih, s kojima sam se a propos toga čuo telefonom. Barem se ja tako sjećam, osim ako to nisam izmaštao, no zašto bih onda išao tražit kredit u Privrednu banku Zagreb?
Meni je jako teško odabrati bilo koju pjesmu s albuma “Najvažnije je biti zdrav” kao najbolju ili najvažniju. Može to biti “Ona je tu!”, ali i bilo koja druga s debija Obojenog programa. Imao sam dojam kao da Kebra priča neku svoju priču s kojom se mogu potpuno poistovjetiti, pa to stoji i za “Ona je tu!” u kojoj prepoznajem i neku svoju strast, ljubav, emocije. Spram glazbe, djevojaka, kulture, pisanja, izdavaštva… Nisam tada shvaćao, ali danas shvaćam, nakon što su me gadno poharale boleštine, koliko je ime albuma “Najvažnije je biti zdrav” prokleto istinito i koliko je bilo proročansko za moj život. Samo da je zdravlja, ali tko ga dijeli?
Ekskluzivna izjava Ante Čikare (ko-izdavač), za ovu kolumnu:
“Trebalo je vremena da netko od nas koji smo se bavili (alternativnom) scenom napravi ‘mentalni iskorak’ naprijed i skonta da se može izdati prava ploča, a da se zaobiđu etablirani izdavači. ‘Uradi sam’ aspekt britanskog (post)punka se nije preslikao na našu scenu u trenutku kad je novi val eksplodirao početkom osamdesetih, mada je bilo izoliranih pokušaja, najčešće u Sloveniji (prvi singl Pankrta je najočigledniji primjer).
U Zagrebu je nezavisno izdavaštvo praktično pokrenuo Zdenko Franjić 1989. izdavanjem kompilacije – ‘Bombardiranje New Yorka’. Mislim da je Sale od njega dobio ideju, a sjećam se da nam je Zdenko objasnio koje administrativne korake treba poduzeti da se izda LP. Nije uopće izgledalo komplicirano.
Ukratko, nešto što se tada zvalo Interestrada, za neke je sitne pare poslužilo kao paravan. Oni su se službeno vodili kao izdavač, ali ih izdanje uopće nije zanimalo. Ne sjećam se da li je 1989. još djelovala popularna Komisija za šund, ali mislim da su se tekstovi pjesama morali nekom predočiti. Uz to trebalo je ispuniti nekoliko formulara. Jugoton nam je odštampao malo više primjeraka ploče nego što smo imali omota, tako da nam je desetak vinila ostalo “golo”. Njih smo se spektakularno riješili bacanjem u publiku u Kulušiću prije koncerta Obojenog programa, nakon što je ispalo da smo prodali cijeli tiraž od 1000 komada.
Album je prošao dobro. Početnička sreća. Prodali smo cio tiraž u nekoliko mjeseci. Sale je vratio uložene pare koje mu je dao otac Đorđe (5000 DM – pamtim k’o danas). Od profita smo izdali Boyama singl ‘Fudba’l i LP ‘78’. Takav je bio dogovor Saleta i benda. Nitko od muzičara ili izdavača nije vidio nikakve konkretne pare.
Distribucija je uglavnom išla komisionom prodajom preko privatnih knjižara kojih je tada već bilo u većim gradovima. Nešto smo prodali i pouzećem. Pamtim samo jednog lika koji nas je prevario. Imao je knjižaru u Beogradu na nekom prestižnom mjestu – Jugoslavensko dramsko pozorište ili slično mjesto baš visokog profila. S punim povjerenjem sam mu svojeručno uručio tridesetak ploča, koje poslije nikad nismo vidili, kao ni pare. Ni Koja ni Obojeni nisu uspjeli utjerat taj dug. Nisam mogao vjerovat da postoje takvi ljudi.
Kad sad razmišljam o tom dobu, gledam ga kao doba naivne de-kolektivizacije. Privatne inicijative su se počele više cijeniti. Kasnije se de-kolektivizacija pretvorila u pljačku zamagljenu ratom.
Sale je imao ambiciju i budžet za prvo izdanje. Ja sam samo asistirao. Obojeni program su predugo bili u čekaonici velikih izdavača. To je sigurno bio jedan od razloga da se sa njima počne. Uz to mislim da nije bilo sastava u Jugoslaviji koji je bio toliko blizak našem tadašnjem glazbenom ukusu, a i uživo su bili izvrsni.
Mislim da sam Kebru upoznao u Kulušiću. Prvi utisak je bio pozitivan. I još uvijek je takav :-). Kasnije sam skontao prave razmjere njegovog talenta za pisanje stihova. Kojina uloga je bila u stvari neprocijeniva. Ne zaboravite da je ploča snimljena skoro na četri kanala, a i dan danas zvuči izvrsno. Imao sam osjećaj da im je Koja u to doba (uz Tišmu) bio savjetodavni organ, na pola puta između gurua i starijeg brata. Fleku sam vidio samo jednom. Ti si me upoznao s njim kad smo mu iz nekog razloga banuli na vrata. Jako sam ti zahvalan zbog toga i iskreno mi je žao da nisam imao više prilika da budem u društvu s njim jer smo odmah “kliknuli” kako se sad to kaže. U prve tri sekunde mi je bilo jasno da se radi o uistinu dragom čovjeku. Nažalost tad je već bio slabo pokretan, pa ga nije bilo na koncertima i ostalim okupljalištima. Pamtim ga kao genijalca, a uz to jednog od najugodnijih likova koje sam upoznao u Beogradu.
U Zagrebu su se odmah primili na Obojeni program. Ne u velikim brojevima, ali dovoljno. Koncerti su im bili usvirani do bola. Bili su jedini bend u Jugoslaviji koji nije svirao pjesmu po pjesmu, već su svirali blokove od nekoliko pjesama, koje su se pretapale jedne u drugu, pa je dinamika bila nevjerovatna. Upadljivo puno cura su ih slušale, što mi je jako drago.
Micke na basu i Robi na bubnjevima su ih nosili, Bukurov (a malo kasnije Lekić) gitarama su bojali melodije, Mašin vokal omekšavao grube konture. Na Kebrin vokal se trebalo naviknut kao na Youngov ili Toma Verlainea, ali kad ga jednom prihvatiš nema povratka. Fenomenalno, svaki put iznova.
Mislim da su prva tri albuma Obojenog programa puna pjesama gdje te prva stvar uzdrma s desne, druga s lijeve strane, a treća direktno nokautira tj. obori s nogu. ‘Ona je tu’ je jedna od tih trećih. Kada pomisliš da slijedeća stvar ne može biti bolja od prethodne dvije, ona to bude i raspameti te.
Na globalnom planu, jedini suvremenici koji su im bili ravni su bili Pixies. ‘Ona je tu!’ pjesma je s kojom se odmah morao identificirati svatko kome je u mladosti gramofon bio centar svijeta. Uz to je toliko zarazna da je se ne možete riješiti, ma koliko pokušali”.
Obojeni program – “Ona je tu!” (1990)
Nikad niko, nikad niko
Nikad niko nije znao
Nikad niko, nikad niko
Da u meni snage ima
Nikad niko, nikad niko
Nikad niko nije hteo
Nikad niko, nikad niko
Nije hteo da me sluša
Ref. 2x
Ona je tu (ona je tu)
Ona je tu kraj mene
Nikad niko, nikad niko
Nikad niko nije znao
Nikad niko, nikad niko
S tolko snage gledao
Nikad niko, nikad niko
Nikad niko nije hteo
Nikad niko, nikad niko
S tol’ko strasti voleo
Ref. 2x
Ona je tu (ona je tu)
Ona je tu kraj mene
Nikad niko, nikad niko
Nikad niko nije znao
Nikad niko, nikad niko
Mene nije želeo
Nikad niko, nikad niko
Nikad niko nije hteo
Nikad niko, nikad niko
Muzikom se hranio
Ref. 4x
Ona je tu (ona je tu)
Ona je tu kraj mene
*kolumna će biti obogaćena s dodatnim tekstovima, a u sljedećim izdannjima pišemo o pjesmama grupa Luna, Mizar, Let 3, Budweiser, Studeni Studeni i Majke.