Kolumna koja je pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 12 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa koje su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Piše: Dragan Ambrozić
DAJTE IM NEŠTO TOPLO DA OBUKU: BULDOŽER – „JESTE LI VIDJELI DJEVOJČICE“ (1977.)
Pojava sastava Buldožer bila je prva prava diverzija unutar uređenog sveta jugoslovenske pop i rok scene. Njihov prvi album „Pljuni istini u oči“ (1975., PGP RTS), direktno je iznenadio čak i cenzuru, svojim razorno-satiričnim pristupom, kojim je zaskočio stereotipe o svim formama potrošački i partijski diktirane kulture, a posebno one o rok bendu. Time su direktno otvorena vrata potonjoj pojavi punka i „novog talasa“.
Drugi album „Zabranjeno plakatirati“ (1977., Helidon) sniman je u Studiju Radija Novi Sad, u jesen 1976., i predstavio je bend u još fokusiranijem izdanju, sa jasnim konceptom koga možemo pratiti iz pesme u pesmu kao razmontiravanje ondašnje socijalističke malograđanštine i njenih lažnih životnih koncepata. Upravo ta socijalistička malograđanština bila je priprema za ovu sadašnju, divlju kapitalističku, pa poruka i dalje ima svoju težinu: možda su Buldožer svoju predstavu odigrali u kostimima iz prošlih vremena, ali ona, kao kod nekog rokerskog Nušića, time dobija smisao alegorije što još uvek važi.
Evo i kako.
OSLOBODILAČKA PESMA
Ključna poenta „Jeste li vidjeli djevojčice?“ uopšte nije bila skrivena, nego je udarala pravo u glavu, onda, kao i sad.
Tekst je deo rada tandema Marko Brecelj / Boris Bele – Bele je jednom prilikom izjavio kako mu je „Zabranjeno plakatirati“ omiljeni studijski album Buldožera, a „Jeste li vidjeli djevojčice?“ pesma koja je imala najviše problema: „Cenzorima je na primjer na tom albumu više smetala pjesma „Jeste li vidjeli djevojčice?“, koja im je djelovala, citiram, “nekako previše pornografska”. Ili rečenica “Ličnu kartu molim!”, koju su jednostavno bez našeg znanja izrezali s master vrpce, a mi smo to primijetili tek kad je ploča izašla.“ (Ivor Car, za „Poglede“, subotnji prilog riječkog „Novog lista“). Skromno mišljenje ovog potpisnika jeste da su pomenuti cenzori prepoznali nešto sasvim drugo, što su doživeli kao pornografiju – nagoveštaj ženske oslobođenosti na koju nikako nisu bili spremni.
Kao neka vrsta nagoveštaja pesme „Ona se budi“ Šarla akrobate, u pitanju je proto-feministička numera, koja po prvi put na našem jeziku govori o devojačkom samooslobođenju, odnosno pokušaju da se ono ostvari, i neminovnosti istog. Životno buđenje se odvija kroz bežanje od kuće, što se završava privođenjem, jer mitske „djevojčice“ nisu imale ličnu kartu da pokažu organu reda i mira, kad ih je zaustavio na ulici. Roditelji ih prepoznaju kao „naše“, ali je velika verovatnoća da su se „djevojčice“ vratile kući izmenjene, posle avanture u kojoj su prvi put osetile slobodu: definicija slobode za njih je, u tom trenutku, bila to što su „lizale sladoled i žvakale gume“ – i niko nije znao gde su.
Prepoznatljiva je to vrsta tinejdžerske pobune protiv praktično istog sistema, koji je fabrički podešen tako da podavi sve slobodno, samo što je umesto rigidnog socijalističkog kvazi-morala u današnje doba usvojeno neo-konzervativno ruho. Žene su njegove omiljene mete, jer ih je i dalje lakše ekspoloatisati. Kako god zvali ovaj sistem – njemu je uvek zadatak da propoveda raj u boljoj budućnosti, ukoliko se budete suzdržavali od toga da živite danas… Jedino što vam ne objašnjava jeste: kako uopšte da živite danas? E, to je glavno egzistencijalno pitanje koje je otvorila popularna muzička tvorevina „Jeste li vidjeli djevojčice?“, da više nikad ne bude zatvoreno u našim raspadnutim kulturama. U tome je politička veličina Buldožera, kroz koje je ovdašnji rokenrol postao društveno angažovan. Ne treba previše naglašavati da takvo pitanje nikad nije umelo da postavi Bijelo dugme, niti ih je to zanimalo.
I dok kao igrokaz pesma teče, inscenirajući jedan običan dan u životu „djevojčica“, oštri efektni rif koji melje tokom pesme, u stvari priča pravu priču o lomu koji se odvija pred nama. Rečenica „dajte im nešto toplo da obuku“ navodno zabrinutih roditelja, vrhunac je licemerstva, jer skriva u sebi čeličan zagrljaj iz koga su upravo pobegle. Kompozicija se završava kao kabaretski skeč, laganim karnevalskim ritmom uz zvuke vriske devojčica sa dečjeg igrališta, što samo pocrtava tragičnu farsičnost društvene situacije u kojoj žive i još će živeti.
OSLOBODILAČKI STRIP
Pesma ima kinematografsku naraciju, što je samo po sebi bio novitet, kog su Buldožer rado upražnjavali iz kompozicije u kompoziciju. Nalik na mini scenario za film, svaka je nudila upečatljive slike koje su se odmah stvarale u glavi. „Jeste li vidjeli djevojčice?“ posebno je karakteristična po tome, i nije ni čudo da ju je jedan od najčuvenijih savremenih strip umetnika sa ovih prostora, Igor Kordej, sa uspehom prebacio u kratku strip storiju, u saradnji sa Mirkom Ilićem – ona je objavljena 1979. u „Džuboksu“ (gugluj) i specijalnom broju „Vidika“ (gugluj), kao deo potonjeg niza od nekoliko sličnih storija po novotalasnim pesmama jugoslovenskih grupa. Ne samo da strip kod nas verovatno nikad do tog časa nije imao aktuelniju ulogu u javnosti, nego je tim nizom dokazao svoj potencijal da bude ravnopravni učesnik najavangardnijih pop-kulturnih tokova.
Postoji samo jedna, ali ključna razlika u Kordej/Ilićevom slobodnom stripovskom čitanju scenarija koga u sebi nosi kompozicija „Jeste li vidjeli djevojčice?“. U njihovoj genijalnoj verziji, devojčice deluju negde u Americi, i pobegavši iz škole šetaju „ližući sladoled i žvaćući gume“, da bi potom frljnule kornet na izlog kojim caruje reklama Koka-Kole. Već je pala noć kad je policajac pokušao da ih legitimiše, da bi ga one gurnule, razbijajući slučajno u tom procesu izlog prodavnice oružja, odakle potom uzimaju naoružanje. Tako opremljene sutradan šetaju gradom i napadaju jedan luksuzni hotel, protestno dižući njegov ulaz u vazduh, da bi potom stradale u okršaju sa policijskim snagama. Roditelji nakon svega moraju da prepoznaju njihova tela, pa pitanje „jesu l’ vaše te djevojčice?“ i odgovor „naše“, dobija sasvim drugu dimenziju. Opis oružane akcije, iza koje stoji eksplozija devojačkog besa zbog nesnošljive, ograničavajuće situacije u kojoj su – na kraju doživljava minimiziranje tipično za sve vlasti. Naslini akt dve drugarice u sebi je na jednom mestu skupio emociju protesta i panka i terorizma u tih par ključnih strip tabli, koje savršeno objašnjavaju vreme u kome su nastale, donoseći jasan odraz sveta laži odraslih – iz vizure policajca što objašnjava njihov prestup i dalje rečima „lizale su sladoled i žvakale gume“.
Sva je prilika da se tandem Kordej / Ilić inspirisao sudbinom osnivača zapadnonemačke kranje levičarske Frakcije Crvene Armije, u kojoj su od tri lidera – dve bile žene: Ulrike Meinhof i Gudrun Enslin. Obe su uhapšene i potom nađene mrtve u svojim ćelijama, u navodno najbolje čuvanim zatvorima Evrope (1976. i 1977.). Pokušajte da pronađete neke od njihovih analiza tada tek nastupajućeg društva konzumerizma koje su ostavile za sobom. Možda se nećete složiti sa nekim od poduhvata ove grupe, ali politička polazišta sa kojih govore i dalje su aktuelna, jer njihovi zaključci o represivnoj prirodi tako uređenih socijalnih odnosa nažalost važe i danas. Katastrofa je, zapravo, još dublja i sveobuhvatnija nego u njihovo vreme.
Zato su „djevojčice“ još uvek žive i pokušavaju da pobegnu od kuće, mada nemaju ličnu kartu, niti će je ikad imati.
Dragan Ambrozić
IZJAVA MARKA BRECELJA POVODOM PESME “JESTE LI VIDJELI DJEVOJČICE?”:
“Zdravo Ambrozić!
Postoji samo još moje nezdravlje koje mi doista zadovoljavajuće služi. Jako dugo već nisam slušao te pesme. Što se “Devojčica” tiče: sa prvom suprugom bili smo na Hvaru, hašiš sam imao solidan. Zamisao je nikla iz prosude, da bi mogli tematika, žar izvedbe i stvaralački pristup ka kompoziciji stvoriti nešto što u našem prostoru još nije bilo stvoreno. Iako je bila pobuda za stvaranje “Devojčica” intelektualna (intelektualistička) – koliko se sećam, nismo se izgubili u “pametnosti”.
Gori ussi!
Marko
(30.1.2022)
JESTE LI VIDJELI DJEVOJČICE
Jeste li vidjeli
One su jučer
Otišle iz kuće
One se nisu vratile iz škole
Jeste li vidjeli
Javite nam gdje su
Djevojčice
Jeste li vidjeli
Lizale su sladoled
I žvakale gume
Djevojčice
Djevojčice
Trčale u školu
I rekle “dobar dan”
Pjevale u zboru
I rekle “dobar dan”
Šaptale u mraku
Sanjale o braku
O onome dječaku
Livade i travnjaci
Brda i doline
I rudna bogatstva
Jesu li žedne
Jesu li gladne
Dajte im nešto toplo da obuku
(Ličnu kartu, molim
Nemam
Nemam)
Jesu l’ vaše te djevojčice
Vaše
Naše
Naše
Naše
U sljedećim kolumnama Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Azri, Pankrtima, Šarlu akrobati, FIlmu, Idolima, Haustoru, Električnom orgazmu, Termitima, Metku, Katarini II i Disciplini kičme.