KOLUMNA: Rat protiv odraslih (2) – Električni orgazam: “Nebo” (1981.) (8/15)
30. kolovoza 2022.
Dragan Ambrozić (7 Članci)
Podijeli

KOLUMNA: Rat protiv odraslih (2) – Električni orgazam: “Nebo” (1981.) (8/15)

Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?

Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 15 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.

Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.

Dragan Ambrozić

ELEKTRIČNI ORGAZAM: RAT PROTIV ODRASLIH (2)

Električni orgazam – “Nebo” (1981)

Počinje kao marš. Lagani ton klavijatura zlokobno najavljuje bubnjeve. Bubnjevi potom preuzimaju diktirajući frenetični vojnički ritam. Kad se klavijature ponovo uključe, pesma dobija svoju herojsku dimenziju, upuštajući se u čistu konfrontaciju sa celim svetom, koji pokušava da je natkrili.

Postoji nešto iskonski hrabro u pesmi „Nebo“ grupe Električni orgazam – nešto što više nije punk, mada je očigledno da ogorčenost odatle dolazi… što više nije hippie, mada su jasni idealistički porivi… i što više nije srednja škola, mada se nje seća. Svakako je nastala u tvrdoj klupi, možda na času, a ako i nije, onda u takvoj stisnutoj svakodnevici. Svojom naivnošću, poštenjem i iskrenošću, ona nadilazi sve ranije i kasnije nastale, svedene i uopšteno angažovano-protestne stvari u jugoslovenskom rokenrolu.

Fatalistička atmosfera „Neba“ bila je nešto što do tad nismo mogli da čujemo u našoj muzici. Šta je ona opisivala, koji sukob?

Rat protiv odraslih.

ANTI-PIONIRSKA ZAKLETVA

Debi album Električnog orgazma (maj 1981), bio je zapravo prvi solo album neke od grupa tek izašlih u javnost sa „Paket aranžmanom“, a koje su u zagrebačkom „Poletu“ nazvali „Beogradskom alternativnom scenom“ (BAS). Ukoliko je „Džuboks“, jedini muzički list u SFRJ, svojim praćenjem strane i naše novotalasne scene, davao kredibilitet i vrednosnu ocenu ovog pokreta, „Polet“ je, kao omladinsko glasilo, delovao u svojim najboljim danima kao njegov bilten. U njemu su prve velike intervjue, još pre objavljenih izdanja, dali Idoli, Šarlo akrobata, pa i Električni orgazam – bili su to drugarski razgovori, blesavo šaljivi, ponekad mistifikatorski, ali praćeni uličnom analizom muzičkog i socijalnog konteksta oko nas, i uvek puni odlučnih planova da se doprinese tome „da se nešto desi“. To, ne sasvim uhvatljivo „da se nešto desi“, bilo je ono čemu su se svi nadali – da će njihova pojava i delovanje doprineti da se nešto staro zauvek završi, a nešto novo, mnogo bolje i po nas dostojnije, počne. Deo tog nagonskog uzimanja svežeg vazduha iz budućnosti, snažno se oseća u „Nebu“, koje zatvara ploču.

Razlog zbog koga se čini da je ova pesma napisana u gimnaziji ili odmah po izlasku iz nje, jeste terminologija upotrebljena u stihovima – oni kao da evociraju poeziju kojom se veliča narodno-oslobodilačka borba iz Drugog svetskog rata na tlu Jugoslavije. Pošto je lektira bila puna takvih primera (sa „Al’ ne dam svoje ja ideale“ kao opštim mestom), teško je reći odakle tačno dolazi ovakva inspiracija – ali čak i neodređeno ponavljanje motiva iz „partizanskih“ pesama u savremenom kontekstu, imalo je otrežnjujući efekat. „Nebo“ je, naime, svojim izborom reči i fraza – jasno stavilo do znanja da smo mi ti koji sad trpimo okupaciju. Okupaciju odraslih.

Električni orgazam je ovom pesmom preuzeo levičarsku, idealističku retoriku, i dao joj sadržaj kroz otvoren poziv na borbu protiv kolektivnih Odraslih („Žele još jednu kopiju svoju / Da njome vrate nestalo vreme“). Dovoljno da se svako ispod 18 godina identifikuje sa „Nebom“, u kome polaže zakletvu da će ostati veran sebi („Ješću snove umesto hleba“), kao što to rade sva deca, uvek i svuda. Međutim, tokom 1980/1981, generacijski jaz u jugoslovenskom društvu istovremeno je bio i dubok politički jaz.

„Odrasli“ su bili sinonim za sve što se prodalo, dopustilo da mu se slomi kičma, ili na neki drugi način potone na pučini života, a da ne ostvari ništa od svojih snova. Oni su bili vlast, roditelj i profesor – sile postrojavanja i usmeravanja, lažni autoriteti svih vrsta. Od njih se nije moglo pobeći. Zato tu nema mesta ironiji. „Nebo“, verno kao TV prenos, opisuje kako je izgledao život pod njihovim pritiskom.

Na neki način, to je anti-pionirska zakletva, mobilizacijska pesma onih koji nikad nisu pripadali ničemu, što nam kaže da taj koji dovoljno veruje u sebe neće nikad posustati, koliko god okolnosti bile protiv njega. Isto važi i danas, kao i pre četiri decenije: pesma i dalje izaziva jezu, jer je ovaj današnji svet prepun kopija i šema za mozak, te nekako sve više liči na onaj opisan u pesmi, a ne manje.

Zato je Električni orgazam svirao „Nebo“ na skoro svakom svom koncertu, svih ovih godina, i svira ovu pesmu i dalje.

Foto: Nikola Knežević

DEČJI KRSTAŠKI RAT

Bubnjeve koji kao da prebrojavaju žive i naročito mrtve, vojnički je dramatično odsvirao Branko Kuštrin Mango, momak što je ovde, paradoksalno, samo gostovao. Ritualnost kompozicije dalje neumoljivo naglašavaju seckave gitare, koje nas vode kroz pesmu zahvaljujući Ljubomiru Jovanoviću Jovecu, zvaničnom autoru muzike, kao i Srđanu Gojkoviću Giletu, frontmenu. Bas gitarom je sve podržala Marina Vulić, prva dama – ravnopravna članica nekog domaćeg benda.

Melodiju i naročito drugi deo kompozicije nosi izuzetno muziciranje na klavijaturama Ljubomira Đukića Ljube, očigledno napijenog uzorima kao što su Ray Manzarek (The Doors) i Dave Greenfield (The Stranglers), što je zapušilo usta svima spremnim da tvrde kako u punku niko ne ume da svira. Njegove kaskade nota prosute su sa kristalnom jasnoćom, da kao razbijeni staklići prate apokaliptične reči – koje pri tom takođe peva on sâm. Ljuba je u „Nebu“ na svom vrhuncu u ulozi progonjenog čoveka, sateranog uza zid, bez i najmanje šanse da negde pobegne. Njegov glas para dušu svojom grčevitošću osobe u stisci, rešene da ne podlegne ni po koju cenu. Ludi trans kog ovde doseže, predstavlja jedini izraz konačnog oslobođenja do kog se moglo doći u tom trenutku – ali i sada.

Tekst je napisao, samo tad i nikad više za Električni orgazam – Đorđe Otašević. Kao član Hipnotisanog pileta, nije bio deo nove grupe što je iz nje nastala, ali je ostavio za sobom tekst poduže pesme, odakle je Jovec izdvojio najsnažnije rečenice – odabravši one koje zvuče kao svedene proklamacije svega što je budući Električni orgazam hteo da poruči. Od krhotina teksta za hipi grupu, nastao je perfektan punkerski manifest. Ne može se otići dalje u izražavanju tinejdžerske klaustrofobije na srpskohrvatskom – ovo nije sudar sa „krokodilima“ koji odnekud dolaze da nas vode, nego sa ljudima koje smo svi i te kako dobro poznavali.

„Nebo“ je bilo katarza. Katarza saznanja da u srednjoj školi počinje uklopljavanje, da sa obaveznom vojskom dolazi kraj detinjstva, da sa poslom počinje kraj života, dugačkog i već proživljenog u večnim sivim bojama, bez značajnijih događaja.

G. Bregović, naravno, nije ništa znao o tome. On je oduvek bio odrastao.

Dečji krstaški rat, čiji je „Nebo“ bilo bojni poklič, trebalo je da oslobodi sve koji su hteli da budu to što su hteli da budu – bez diktata odozgo kojim se upravljalo celim društvenim životom kod nas, od porodice do delegatske skupštine SFRJ i nazad.

Bio je to punk drugim sredstvima. Nešto mnogo opštije i opasnije. Ustanak protiv svih odraslih, bilo kad i bilo gde.

Dragan Ambrozić

Električni orgazam – „Nebo“ (verzija sa debi albuma)

 

Izjave članova Električnog orgazma (ekskluzivno za ovu kolumnu)

Srđan Gojković Gile:

„Što se mene tiče, to je bila pesma koju je Jovec doneo na probu, i mi smo je zajedno spakovali u ono što je kasnije postala. Đorđe Otašević ili Džo, kako smo ga zvali, bio je klavijaturista Hipnotisanog pileta, a Jovec, on i ja smo zajedno bili u tom bendu. On je inače studirao i završio književnost. Pisao je i neku poeziju i očigledno je Jovec primetio tekst iz kojeg je posle nastalo ’Nebo’. Ja ga bukvalno nisam video od te zadnje svirke Hipnotisanog pileta (i prve Električnog orgazma). Znam da je neko vreme predavao srpski u gimnaziji, a čak je bio i direktor škole (u koju je išla jedna moja bivša devojka, krajem osamdesetih). Ono čega se sećam jeste da je taj tekst bio dosta dugačak i da je Jovec izvadio dve strofe koje su mu se svidele, i jedna je postala strofa pesme ’Nebo’, a druga refren. Od samog početka je primljena odlično i tako je ostalo do današnjeg dana. To je jedna od pesama koju sviramo tokom cele karijere benda.“

Ljubomir Jovanović Jovec:

„Sedeljka u kafani ’Mornar’ koja je iznedrila bend i prvu pesmu, završena je dogovorom da za prvu probu svako nešto spremi. Moglo bi se reći za „Nebo“ – urađen domaći zadatak.

Verovatno su – sa ove distance – bilo kakve opservacije „opterećene“ i možda ulepšane životom koji pesma ima od tad – ali neke stvari su nesporne. Pesma je spontano i jako brzo urađena. Sve se nekako logično sklopilo, od marša na početku, što je moj skroman bubnjarski doprinos, do a la Ray Manzarek klavijatura i pre svega sjajnog Ljubinog pevanja. Zanimljivo je da se pesma izborila da se njom završavaju koncerti, ploča takođe, bila je na festivalu u Subotici (kako bi prošla nikada nećemo saznati, jer smo diskvalifikovani), sa njom smo učestvovali i na Palilulskoj olimpijadi kulture (POK, tada cenjeno takmičenje neafirmisanih grupa – prim.aut.). Sa druge strane, nikada nije bila u fokusu muzičkih urednika sa radija i televizije – doduše snimljena je uživo u studiju TV Beograd, mada se autor muzike ne vidi ni u jednom kadru, haha… Nisam siguran da sam tada tako razmišljao – sada mi se čini da je pesma skicirana nekom neohipi ideologijom kojoj je Hipnotisano pile težilo, ali sazdana stavom i afinitetima članova Električnog orgazma, koji su oblikovani vremenom u kome smo živeli i muzikom koju smo slušali.

Autor teksta – Đorđe Otašević, tada Džo – vrlo je zanimljiv lik, sada cenjeni lingvista, enigmata, aforističar, izdavač, vešt sa rečima i rimom. Bio je klavijatursta Hipnotisanog pileta i jednom prilikom je doneo tekst, smatrajući da se uklapa u ono što je Pile radilo.

Tih prvih godina „Nebo“ je bilo šlag na torti, klimaks koncerta, pesma koja se čekala i koja je označavala kraj, što je, naravno meni prijalo… I da budem sasvim iskren, bilo mi žao što ja nisam napisao tekst, ali činjenica da sam mu podario život, sasvim mi je dovoljna satisfakcija.“

Ljubomir Đukić Ljuba:

„To je bila jedna od prvih naših stvari na kojoj smo radili kad smo počeli, svirali smo je na svom prvom koncertu na Palilulskoj olimpijadi kulture, i bila je uvek naš kec iz rukava. Gde god smo je odsvirali – posle nje stvari nisu bile više iste. Snimanje je bilo u Zagrebu – to smo radili tako što je svako svirao svoju deonicu, pa se na kraju pravila matrica, na koju je svoju viziju našeg zvuka nadogradio Piko Stančić kao producent. Mi smo bili zapravo tvrđi nego što je on tad zabeležio, svaka druga koncertna verzija to potvrđuje. Nismo bili tako pop, kako je na kraju izgledalo, ali u pitanju je njegovo legitimno viđenje – mi smo bili klinci, koji smo verovali da će sve dobro da ispadne – a on je sledio tadašnje trendove.

Pesma je bila i ostala posebna do danas, jer u njoj nema laži – nema prevare. Uvek je aktuelna, i sve sledeće generacije koje su dolazile prepoznavale su se u toj tematici. Taj tekst je onako – lirski – što bi se reklo, a izvođenje je takvo da ja uvek upadnem u trans kad je sviram i pevam, više ne vladam sobom, kao da me neka sila vodi – i to onda i publika oseća: „Nebo“ nije samo još jedna pesma koju sviramo.“

Električni orgazam – „Nebo“ (snimak iz studija TV Beograd)

Električni orgazam – „Nebo“

Moje su nebo vezali žicom
Po mome mozgu crtaju šeme
Žele još jednu kopiju svoju
Da njome vrate nestalo vreme
Al’ ne dam svoje ja ideale
Ješću snove umesto hleba
Ja svoju sreću nosim sa sobom
Ona je parče slobodnog neba

*U sljedećim kolumnama Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Idolima, Haustoru, Termitima, Metku, Radničkoj kontroli, Katarini II i Disciplini kičme.