Kolumna pred vama pokušaće tokom cele ove godine, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Jedini mogući nastavak priče o “novom talasu” (1979. – 1982.), jeste onaj o jugoslovenskoj alternativnoj rok sceni (1983. – 1991.). Mada u ono vreme nije tako nazivana, raznorodna muzička scena utemeljena u alternativnoj umetničkoj praksi (skupa sa filmom, stripom, vizuelnom umetnošću i pozorištem), a koja je tokom osamdesetih stigla do nas sa talasom demokratizacije društvenih odnosa u SFRJ, bila je upravo to – pandan alternativnoj rok sceni bilo gde u svetu.
Ovaj period dao je niz autora i kompozicija koje su pokrenule niz ključnih društvenih pitanja, produbljujući tako proces započet “novim talasom”. Posredstvom mreže studentskih i omladinskih centara, klubova, magazina, novina i radio stanica, popularna muzika pravljena od strane mladih ljudi bila je više nego ikad konkretno uključena u tokove koji su menjali zatečeni socijalni status quo.
Odabrali smo za vas 12 programskih pesama najvažnijih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo tadašnje, pa i današnje misleće muzičke scene, postajući usput deo opšte kulture i svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
ROCK’N’ROLL ZAUVEK
Partibrejkers – “1000 godina” (singl 1984., album 1985.)
Partibrejkers su najbolji rock’n’roll sastav koji je ikada postojao u Jugoslaviji.
Za tu tvrdnju nije potreban nikakav poseban dokaz. Svako ko je slušao rock muziku u ovim krajevima, bar jednom je bio oduvan nekom njihovom pesmom. Nije u pitanju neki poseban tekst, melodija, ritam, gitarski rif ili stav – Partibrejkers su sve to oduvek imali – nego činjenica da su oni najčistije i najkompletnije ovdašnje otelotvorenje rock’n’roll duha.
“1000 godina” je pesma u kojoj nalazimo kompletan etički i estetski manifest Partibrejkersa. Prvo se pojavila kao singl (1984., Jugoton), a inače potiče sa remek-dela kakvo je njihov istoimeni debi album (1985., Jugoton). Deluje kao produžetak stvari pod imenom “Dosada” grupe Radnička kontrola, koja se pojavljuje na kompilaciji “Artistička radna akcija” (1981., Jugoton). Motiv je sličan. Zarobljenost u nevidljivim zatvorima, iz kojih te samo rock’n’roll može izbaviti.
POČETAK NAŠE ROCK’N’ROLL MITOLOGIJE
Zoran Kostić Cane je u tom trenutku izgledao kao definitivno oličenje beogradskog mangupskog duha za novu generaciju, onoliko koliko je to bio glumac Dragan Gaga Nikolić u onoj prethodnoj. U isto vreme, Antonova gitara zvučala je kao ostvarenje svih obećanja beogradske blues škole, natopljena životnim iskustvom, zbog čega nam je ušće Save u Dunav odjednom nalikovalo na deltu Misisipija. Kroz Partibrejkers, njih dvojica zajedno učinili su živim naše ulične mudrosti i street fighting stav.
Nikako nemojmo zaboraviti da su Partibrejkers u to vreme bili čist underground bend. Njihova pravoverna podrumska rock’n’roll svirka (umesto „garažne“, jer kao što neko reče: kod nas nije ni bilo privatnih garaža, to je bilo u Americi, a naši bendovi su vežbali u podrumima) – predstavljala je nešto potpuno novo, još nečuveno na sceni. Zbunjeno tržište u prvi mah nije znalo u koju kategoriju da ih strpa, jer nisu bili sledbenici kulta Bijelog dugmeta, nisu bili ni „novi talas“, nisu bili nikakva prepoznatljiva estrada. Na početku je izgledalo da za ovaj bend nema mnogo budućnosti, i da će ostati zatvoren u svojoj maloj klupskoj niši.
Ipak, postojalo je jedno obećanje večnosti na njihovom debi albumu: izmišljao je našu istoriju u hodu. On je bio istovremeno dnevno aktuelan i utemeljen u baštini – sa jedne strane, bio je proživljen na našim ulicama, ispričan rečnikom sa ovdašnjeg asfalta, a sa druge, svojim temama i svirkom, dolazio je iz povesti rock’n’rolla i u sebi sažimao neka njegova poglavlja koja smo do tad propustili. Kao da je neko odjednom rešio da sve što se kod nas dešavalo ovekoveči u rock’n’roll mitologiji. U prvoj velikoj produkciji Dušana Kojića Koje, uz ravnopravno učešće samog benda, ovo izdanje je dizalo buku, prštalo, zvečalo i uzbunjivalo na način kakav nije ranije viđen na našim prostorima. Bazični rock’n’roll zvuk u tom trenutku delovao bi pomalo anahrono, da se Cane i Anton nisu odlučili da se manu preterane muzičke revolucionarnosti „novog talasa“ i punk poruku umetnu u svima poznat večni zvuk čistog rock benda. Letalna kombinacija punk i pub rocka – e, to su bili Partibrejkers. Ovde se konačno moglo na srpskohrvatskom jeziku čuti kompletno bezobrazno nasleđe ranih The Rolling Stones, The Stooges, Sex Pistols, MC5, Dr. Feelgood, Jimija Hendrixa, i mnoštva skrivenih starih bluesera, jednako kao i mladih punkera.
Kako je do toga došlo? Zahvaljujući podjednakoj Canetovoj i Antonovoj ljubavi za blues i punku sačuvanom u srcu… (nalik na The Gun Club!). Bio je to, pokazalo se, obrazac za budućnost ovdašnjeg rock’n’rolla. Model bez koga ne bi bilo mnogih sličnih bendova kasnije – od Majki do Repetitora.
Partibrejkersi su od svog prvog tona postali standard.
HOĆU SAD I HOĆU SVE
Pre 40 godina pojavio se singl Partibrejkersa “1000 godina / Večeras” u izdanju Jugotona. Snimljen je juna 1984. u poznatom privatnom beogradskom Studiju O. Postavu su u tom trenutku činili: Zoran Kostić Cane (vokal), Nebojša Antonijević Anton (gitara), Ljubiša Konstadinović (gitara), Goran Bulatović Manza (bubnjevi), te gost Branislav Petrović Banana (usna harmonika). Kao snimatelji su potpisani Cvele i Vlada, producenti Koja i Partibrejkers, a autor omota sam Anton.
“1000 godina” zvuči kao klasik. Utemeljena u ranom zvuku The Rolling Stonesa, pesma smešta jugoslovensko podneblje u mitološke prostore rock’n’rolla, kroz beskompromisan rockerski narativ koji sve objašnjava. Tim činom je otpočela prava istorija rock’n’rolla u ovim krajevima.
Ona zapravo počinje da se odvija onog trenutka kad Cane, usred teksta “1000 godina”, posle uvoda u kome opisuje kako bi mu ovde “i da živi hilljadu godina / ceo život stao u jedan dan”, odjednom napravi sudbinski obrt i izjavi: “ne želim da živim hiljadu godina / hoću sad i hoću sve”. Niko nikad nije sročio jedan tako direktan zahtev na jugoslovenskoj muzičkoj sceni, niko nije bio tako bespoštedno gladan svega i niko nije bio tako neuvijeno opasan. Jer Partibrejkersi su zahtevali ono što i celi rock’n’roll od svog postanja: trenutno zadovoljenje svih svojih poriva, ovde i sada, što – naravno – nije moglo da bude dopušteno, nikako ne u SFRJ. Zato nije preterano reći da smo tek sa pojavom Partibrejkersa doživeli rock’n’roll kao našu muziku, poniklu odavde.
Tek početkom sledeće godine izašao je debi Partibrejkersa, jedno od najvažnijih rock izdanja u SFRJ (Siniša Škarica je kasnije tvrdio da je razlog zbog koga se debi album grupe pojavio sa zakašnjenjem – činjenica da je bend prekasno predao omot…). Najbolju kritiku njihovog prvog albuma napisao je Tomislav Wruss u poslednjem broju časopisa Mol (izdanje Muzičke omladine Hrvatske). U rečima pesama našao je da su upravo Brejkersi najčistije preneli rock’n’roll kao iskustvo u naš jezik, kao niko do tad. U to vreme je potpisnik bio samo verni čitalac muzičke štampe, i smatrao je da je ovo jedna od najboljih analiza nekog domaćeg benda kojoj je bio svedok.
Uskoro ću i uživo videti koliko je svaka reč u tom tekstu bila tačna.
Partibrejkers – “1000 godina” u TV emisiji Hit godine:
BRZO PUTOVANJE U BUDUĆNOST
Pred Novu 1989. godinu, Partibrejkers su svirali u Velikoj sali Doma omladine Beograda. Svratio sam tamo sa jednim američkim prijateljem, koji je želeo da se upozna sa našim rock’n’rollom. Gde ćeš bolje da počneš, pomislio sam.
Scena je izledala ovako: ušli smo u Veliku salu DOB (tada bez fiksiranih sedišta), uzeli po jedno BIP pivo, i kad je koncert krenuo, odjednom su nestašni mladići iz publike počeli da bacaju petarde na scenu – valjda poneti novogodišnjom atmosferom – dok je Cane pokušavao da ih izbegne. Trajalo je to par minuta, tokom prve numere, a onda je neko bacio i praznu staklenu flašu, koju je Cane eskivirao, prokomentarisavši: “Bacite bar neku punu flašu!”. Već pomalo zapanjen, prijatelj iz Amerike me je u tom trenutku upitao: “Zar ne bi trebalo da se ovaj koncert sad prekine?”. Uveravao sam ga da je to kod nas normalno i da će se atmosfera brzo stišati, što se polako i desilo, onako kako su Partibrejkersi glasnoćom i zbilja odličnom svirkom uspevali da pripitome publiku, i zatim je uvuku u svoju muziku, dok je obezbeđenje Doma omladine tražilo i nalazilo izgrednike u sali, izbacujuću ih napolje. Sve to je na kraju počelo da se dopada i mom američkom prijatelju, najzad se opustio i posle neke četvrte pesme u kratkoj pauzi počeo da komentariše šou – rekao je: “Dobar vam je ovaj cover band!”. Na šta je meni istog časa pao mrak na oči, te sam stao da ogorčeno branim našu čast: “Kakav cover band, pa oni sviraju samo svoje stvari!”. Tog trenutka su Partibrejkers zasvirali “Stoj Džoni”, sopstveno čitanje klasika Chucka Berryja “Johnny B. Goode”, i moj američki prijatelj me je značajno pogledao: “Nije cover band, ma šta kažeš, a?”. Do završetka koncerta smo se preganjali oko toga – nije ostao uveren da ga nisam doveo na koncert benda koji odlično “prži” obrade, ali je bio zadovoljan i dobro se proveo.
Na kraju sam i ja ukapirao jednu stvar, slušajući uživo “1000 godina”, “Uličnog hodača” i “Stoj Džoni” sa američkim prijateljem, koji je tu muziku odlično razumeo – kao svoju: muzika Partibrejkersa bila je deo istorije svetskog rocka, od onog momenta kad su počeli da je izvode. Oni jesu obradili svetski rock na naš način. Ali, to je bilo tačno ono što je jedan bend iz Jugoslavije konačno morao da uradi. Tim potezom, Partibrejkers su preuzeli celu rock’n’roll istoriju. Umesto da je sledimo i kopiramo, mi smo postali njen deo. Tim činom, rock’n’roll je kod nas dobio i svoju budućnost.
Takav je bio smisao svih njihovih pesama, koje su u punom sjaju odsvirali te večeri. Kad su pred kraj došli do “1000 godina”, bila je to finalna potvrda činjenice da je posle mnogo godina rock’n’roll u svom iskonskom obliku, kao esencijalno životno iskustvo – definitivno postao sudbina mnogih na ovim prostorima. Ne samo delić naše kulture – nego naša kultura.
Postali smo zemlja sa rock’n’roll tradicijom, pre svega zahvaljujući Partibrejkersima.
Dragan Ambrozić
Nebojša Antonijević Anton (ekskluzivna izjava za kolumnu):
“Pa, pesma ‘1000 godina’ nastala je veoma lako, bez nekog napora. Svako od nas četvorice je uneo nešto bitno u nju: Ljuba taj ponavljajući rif na gitari, Manza hipnotički ritam bubnjeva, ja melodiske rifove, i Cane je otpevao tekst. Zapravo, iz svega par pokušaja – imali smo stvar. Sećam se ushićenja koje sam osećao dok smo slagali delove… za takvu stvar, odmah znaš da je nešto posebno! Svi smo to znali! Mislim da je ona ubedila Jugoton da nam izdaju prvi album. A na snimanju albuma imali smo Koju i Cveleta – u stvari bili smo dobra ekipa, predana onome što smo želeli da napravimo. I pored ozbiljne šljake, to se često pretvaralo u dobru žurku… ‘1000 godina’ je uvek bila jedna od okosnica našeg koncerta, pesma koju svaki put sviramo drugačije, polje slobodne igre…”
https://www.youtube.com/watch?v=eEIwcajuX_A
Partibrejkers – “1000 godina”
Znam kad bih živeo hiljadu godina
Ceo bi mi život stao u jedan dan.
I znam kad bih živeo hiljadu godina
Ceo bi mi život stao u jedan dan.
A jedan poziv menja sve
A jedan poziv menja sve
A jedan poziv menja sve
A jedan poziv menja sve
Ne želim da živim hiljadu godina
Ne želim da živim hiljadu godina
Hoću sad i hoću sve.
Hoću sad i hoću sve.
* u sledećim nastavcima, pišemo o pesmama grupa Psihomodo pop, Zabranjeno pušenje, Borghesia, KUD Idijoti, Cacadou Look, Boye, Mizar, Let 3, Obojeni program i Majke