Kantautor sa gitarom koji je retko kao bilo koji drugi pretočio u pesme osnovne civilizacijske vrednosti, onaj koji je ušao u dubinu čovekovog bića i ono što nije valjalo trudio se da pesmom popravi, onaj koji nije pevao za slavu i pare, onaj koji je stvarao onako kako je mislio da treba da bude.
Veliki Đorđe Balašević je rekao da je Miladin Šobić bolji od njega, Arsen Dedić je u njemu video svog naslednika, a Ibrica Jusić budućnost YU kantautorske muzike. Rođen je 1956. godine u Nikšiću u Crnoj Gori. Legenda kaže da je više vremena posvećivao gitari, nego knjizi dok je studirao u Dubrovniku. Pod neverovatnim utiskom tadašnjeg studentskog života i studentskog prijateljstva stvorio je najlepše pesme. Svirao je po sobama u studentskim centrima, ulicama, domovima kulture, svugde gde su hteli da ga slušaju. Prvi singl, himnu studenata “To sam ja” izdaje 1975. godine, a na Subotičkom festivalu 1976. godine osvaja drugo mesto sa pesmom “Daj nam neba”, dok je iza njega grupa Suncokret u kojoj su članovi bili današnji bardovi roka. Završava fakultet i ide u Sarajevo. Prvi album “Ožiljak” izdaje 1981. za Diskos u produkciji Gabora Lengyela u tiražu od 15 000 primeraka. Pesme “Džemper za vinograd”, “Stare novine”, “Od druga do druga” i “Kad bi došla Marija” postaju megahitovi i to u ono vreme kad na ovim prostorima vlada novi val. Autobiografske pesme i pesme posvećene studentskim danima nalaze put do publike. Već 1982. izdaje drugi album “Umesto gluposti” opet u produkciji Gabora Lengyela. Pesme “Đon” i “Ne pokušaj menjat me” ustoličavaju ga kao izvanrednog kompozitora, kantautora sa sopstvenim senzibilitetom.
Za vreme snimanja trećeg albuma “Barutane ljubavi” njegova sestra umire posle duge i teške bolesti. Bili su previše vezani jedno za drugo. To ga strašno pogađa i od tada prekida sa izdavanjem pesama, čak i “Barutane ljubavi” nije snimio. Možda i stvara nešto, ali nema ništa za javnost i totalno se povlači. Retko ko zna šta se dešava s njim. Prolaze godine, njegove pesme postaju himne i evergrini, svuda su rano slušane i prepevane, a Šobića nema nigde. 2013. godine preživljava udar, ali se tokom vremena oporavlja. U 2016. dobija “13 julsku nagradu”, jednu od najvećih nagrada u Crnoj Gori za sve što je uradio. Evo i danas kad u kafiću ili na stadionu puste neku njegovu pesmu “Ašik Ajša”, “Sutomore”, “Svetionik” ili “Desetka iz drugarstva” ljudi pevaju naglas. Najinteresantnije je da je njegov uticaj sa vremenom postao sve jači i mnogi ga spominju kao kompozitora od kog su najviše uzeli, kao nekog muzičkog gurua, kao najvećeg heroja. Još je živ i nalazi se na relaciji Nikšić – Podgorica.
Jedna priča. Pre nekih dvadesetak godina put me vodi pored Nikšića. Da prolaziš pored grada gde živi Šobić, a da ne ideš da ga vidiš, stvarno je neprimereno, iako ga nisam znao lično. Pitaj jednog, pitaj drugog, došao sam negde kod njegovog sokaka, u njegovu malu. Okrećem se okolo, tražim da ga vidim sve u nadi da ću uzeti autogram ili ćemo napraviti zajedničku fotografijau. Ipak pričamo o jednom od najvećih kantautora biše SFRJ. Tako lutajući prilazi mi jedna 75-godišnja gospođa. Kaže mi: “I ti tražiš Šobića? A nijesi prvi!”. Zaprepašćen sam, neznam šta da odgovorim. Ona produžava: “Eno onde živi, ali je zavesa navučena pa neznam dali je tu. Ja sam njegova komšinica i ponekad popijemo kafu zajedno”. U tom momentu pojavljuje se ruka s prozora Šobićevog stana i pokreće zavesu. “Eto, to je on, idem da ti donesem autogram, al’ da ti častiš”. Ide i vraća se posle 5 minuta. Kaže: “Nije raspoložen za autograme niti za slikanje. Dali imaš hemijsku i papir”. Dajem joj sve što traži. Ona uzme hemijsku i na parčetu papira piše nešto ovako – “Staka, komšinica od Šobića”. Kaže mi: “Eto i to ti je nešto”, daje mi papir i odlazi. I eto, dobio sam autogram od Stake, Šobićeve komšinice. Da je bio original, možda bi mi ga ukrali, možda bih ga prodao, a ovako ko želi autogram od komšinice. Još ga čuvam negde, kao skriveno blago, kao izgubljeni let leptira, kao dokaz da negde postoji neko koji je dotakao sve nas sa njegovom čistoćom, ljubavlju, drugarstvom.
Foto: Siniša Bosanac (koncert u SKUC-u 1982. godine (ustupljeno isključivo za potrebe ovog članka)