Vozim se kolima, radio je uključen i slušam muziku. Neke šansone iz 70-ih. I kad samo pomislih gde je Arsen Dedić eto njegov glas…
Počele su se ređati njegove pesme “Ono sve što znaš o meni”, “Djevojka iz moga kraja”, “Odlazak”, “Bit ćeš uvijek moja” , “Ne daj se Ines”, “Moderato Cantabile”, “Milena”… Dođem kući i prvo što uradim preturam po kolekciji CD-a da bih pronašao Arsena Dedića sa njegovim najboljim pesmama. Prva pesma koju slušam je “O, mladosti” i odjednom sve staje, gubi se krov, prozori, vrata, plafon, samo otvoreni prostor, nebo kroz koje lete snežna stvorenja i povratak u neko drugo vreme . Taj osećaj ponekad dođe i brzo nestane, ali sada me je baš dugo držao. A ono remek-delo “O, mladosti” govori o mladosti koja je prošla ko za čas, o kratkom trajanju u odnosu na život i o tome kako se oprostiti, kako mladost pustiti da ode, ali dostojanstveno. U takvim trenucima tražim ljude u koje verujem, koji će me prosvetliti, puni mudrosti i iskustva, poput oca, poput starije braće koji mogu da vas izvedu na pravi put, osobe čija je reč zlata vredna.
Takav je i moj bivši kolega Zoki D., u penziji je već odavno, visok je oko dva metra, igrao je košarku u KK Mladost – druga liga, dvadesetak godina stariji od mene, čovek koji je mnogo video i pokušao, zver. On zna onu Jugoslaviju uzduž i popreko, svako selo, svaki kamenčić, poznavao je lično Dušana Prelevića. Kaže mi: “Dođi kod mene”. Dolazim posle dva sata, a kod njega su i njegov sin i unuci. Sedimo na stolicama oko okruglog stola. Kaže mi: “Udarilo te, a?. Tako dođe i prođe, samo moraš da se izboriš”. Kažem mu: “Kako da ti uradim. Mnogo je jako”. On mi odgovara: “Vidiš moga sina? Od kada je mene počelo da hvata ono što tebe sada pogađa, ja gledam sebe u njega, ne u ogledalu, ne u slikama, već u njemu. Bio sam i ja mlad i srećan kao i on. Ja sam ostario, ali moja duša je još mlada onoliko koliko je i moj sin. Sada si ti u takvoj poziciji. Gledaćeš svog sina. Kad ti sin poraste, doći će i unuci. Ondak gledaš njih. Tol’ko si star i mlad koliko i oni. U stvari, zauvek mlad.” Kakve reči. Dok razgovaramo teče pesma “O, mladosti” već 20-i put. U jednom trenutku Arsen peva „daj stani na čas i daj mi snage da oprostim se bar od nje (mladosti), i da mi društvo pjesmu svrši , i da se čaša ispije”. Dok teče ovaj stih gledam Zokija, on je stari vuk, ne može se tek tako pročitati, ali za tih dvadesetak sekundi zastade, pogleda dole, kratko podrhtavanje ruku i nešto vlažno u očima. Gledamo se oči u oči. “Može i meni da se desi”, kaže Zoki. “Znaš, ovaj me stih vratio u jednom trenutku moje mladosti. Taj trenutak me je slomio. Trenutak o kome nikome ne pričam. Kada sam bio student, radio sam tokom leta u Rent a Car službi. Stranci bi uzimali automobile i ostavljali ih u Ljubljani, Zagrebu, Dubrovniku… Išao sam da ga vratim. Jednom sam trebao ići u Lumbardu, na Korčulu. Dođem tamo, ali auto je pokvaren i morao sam da ostanem sam nekoliko dana, dok se ne popravi. Znam šta misliš, mladost, žene, pivo, to je mladost koja bi trebalo da me pogodi. Ali ne. Ta četiri sata na maloj kamenoj plaži uticala su na mene. Nema nikoga, oko 18.30. Polako se sunce uspavljuje, ribe skaču od radosti u moru, ptice veselo pevaju, letnji bumbari u borovim šumama i ono ogromno vodeno polje preda mnom zvano more. Talas mi udara u noge, budi mi neverovatna osećanja, osećam se kao mali princ, sam, samouveren, miran. Neverovatni trenuci, samo moji. I mnogo puta posle toga sam bio tamo na toj plaži i u istim uslovima, ali taj trenutak nisam doživeo. Ako se već opraštam od mladosti, voleo bih da ponovo imam taj osećaj kao tada u Lumbardi, kao poslednji izdah, kao poslednji zbogom mladosti, kao zadnji triger i da poželim dobrodošlicu starosti”.
Idem kući s novim mislima, slobodniji, mudriji. Od tada sina vidim drugim očima, oseća moj pogled, nadam se da će jednog dana doći do istih spoznaja kao ja, al’ da ću mu preneti sve to. Ima li nešto lepše da preneseš/spodeliš svom sinu neke istine. A Arsen, izvan ljudske dimenzije, i muzike, i teksta, i aranžmana, najveći šansonjer naše nekadašnje domovine, jedan od deset najvećih šansonijera na svetskom nivou. Ljudi kao Arsen, kao Zoki D., kao moj prijatelj Toni D. iz Skoplja su oni koji su potrebni čovečanstvu, poput pretorijanske garde, poput Mjollnira, Thorovog čekića, poput zaštitnika čoveka u čovečanstvu.