Ovo je priča o pjesmi “All Along the Watchtower” koju je napisao Bob Dylan, a potom popularizirao legendarni gitarist Jimi Hendrix. U tekstu našeg makedonskog suradnika Ljupče Davčeva Makedoneca saznajemo tko je šaljivdžija i lopov u Dylanovom slučaju, a tko u Hendrixovom.
Pesmu “All Along the Watchtower” napisao je i snimio Nobelovac Bob Dylan za svoj osmi album “John Wesley Harding“ 1967. godine. U tom periodu SAD je bio u ratu u Vijetnamu (1955. – 1975.), bilo je veliko rastuće nestrpljenje između bele i crne rase, socijalno nezadovoljstvo koje je izazvalo velike nemire, period je to Crnih pantera, Martina Luthery Kinga, te Johna Sinclaira i njegovih Belih pantera… Dakle, pravo vreme za tako slojevit tekst, ali ova Dylanova pesma u tom momentu u njegovom izvođenju nije imala uspeha, nije zaživela u publici. Samo nekoliko meseci kasnije Jimmy Hendrix sa svojom tadašnjom grupom “The Experience” snimio je obradu ove pesme za svoj treći studijski album “Electric Ladyland” 1968. godine i pravi himnu, himnu mira, himnu protiv nasilja, himnu oslobođenja, himnu nadolazećih promena, himnu koja se svira na svakom protestu.
Iako je tekst pesme isti, postoji razlika u pristupu između Dylanove i Hendrixove verzije. Dylan je genije, vizionar, poznat po svojim tekstovima koji se mogu tumačiti na više načina. Šaljivdžija i lopov kao arhetip su glavni likovi u pesmi. Razgovaraju između sebe, svako na svoj način. Njihova uloga je, osim da zabavljaju i kradu, da izazovu turbulencije i promene tadašnji hijerarhijski poredak koji je odavno uspostavljen i odbranjen samo da bi određena klasa kao takva ostala što duže na vlasti.
„Biznismeni piju moje vino/ orači mi kopaju zemlju/ niko od njih u tom dugom redu, druže/ ne zna koliko išta od tog vredi/”.
Njih dvoje (šaljivdžija i lopov) su iskusili sve pozitivne i negativne stvari (znaju ljudske vrednosti), ali ostali ne razumeju prave vrednosti. Pošto im se pridružuje mačka koja izdaleka sve glasnije reže (još jedan arhetip) već se stvara nova sila koja nagoveštava promenu, a ta sila je došla ovde do samog ulaza i čeka na trenutak
„Divlja mačka je zarežala/ dva jahača su se pribilizavala/ oluja je počinjala”.
To je Dylan koji u 3-4 stiha pravi takve slike koje prevazilaze stvarnost, a u stvari svaka metafora mu je na mestu, samo se treba dešifrovati. Hipici, mirotvorci, demonstranti usvojili su ovaj Dylanov tekst kao svoju himnu, ali u muzičkoj verziji Jimija Hendrixa. Njegov pristup, negovo značenje teksta ove pesme je više lično. Naime, njegova izdavačka kuća mu skraćuje/krade tantijeme za njegova izdanja i oseća se opljačkanim, čak ide i na sud, tako da se Hendrix oseća kao da je šaljivdžija, a da je lopov izdavacka kuca. A neverovatna magija muzike sa tim rifovima, refrenima, Hendrixovim solom i pomoć koju je dobio u stvaranju ove pesme od osnivača The Rolling Stonesa, Briana Jonesa, daju ovoj pesmi neverovatnu snagu. Pesma nad pesmama.
Hendrixova jedina pesma koja je ušla na prvom mestu top lista, dobitnik Grammy nagrade, član Kuće slavnih, 40-a najbolja pesma svih vremena prema časopisu The Rolling Stone. CornerStone pesma. I opet kod nas tada 70 -ih (iako je ova pesma stigla sa velikim zakašnjenjem, kao i sve ostalo) vrlo retko je neko pričao o neverovatnom tekstu pesme, stihovima koji menjaju način razmišljanja ljudi, atmosferi koja je stvarala pesma. Ali zato su pričali o Hendrixovoj odeći i frizuri, o celoj njegovoj pojavi, o njegovoj gitari i načinu na koji svira, o tome kako je spaljivao gitaru na sceni i na njoj svirao preko ramena.
Foto: ilustracija, Daniel Teheney, naslovnice singlica