Kolumna koja je trajala zadnjih 15 mjeseci pokušavala je svake poslednje nedelje u mesecu odgovoriti na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Jedini mogući nastavak priče o “novom talasu” (1979. – 1982.), jeste onaj o jugoslovenskoj alternativnoj rok sceni (1983. – 1991.). Mada u ono vreme nije tako nazivana, raznorodna muzička scena utemeljena u alternativnoj umetničkoj praksi (skupa sa filmom, stripom, vizuelnom umetnošću i pozorištem), a koja je tokom osamdesetih stigla do nas sa talasom demokratizacije društvenih odnosa u SFRJ, bila je upravo to – pandan alternativnoj rok sceni bilo gde u svetu.
Ovaj period dao je niz autora i kompozicija koje su pokrenule niz ključnih društvenih pitanja, produbljujući tako proces započet “novim talasom”. Posredstvom mreže studentskih i omladinskih centara, klubova, magazina, novina i radio stanica, popularna muzika pravljena od strane mladih ljudi bila je više nego ikad konkretno uključena u tokove koji su menjali zatečeni socijalni status quo.
Odabrali smo za vas 15 programskih pesama najvažnijih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo tadašnje, pa i današnje misleće muzičke scene, postajući usput deo opšte kulture i svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
PROKLETA KUĆA
Majke – „Krvarim od dosade“ (1993.)
Od svih mesta, Vinkovci su, pred kraj osamdesetih i početkom devedesetih, postali jedno od ključnih rock ‘n’ roll mesta na mapi bivše Jugoslavije, a da niko ne zna zasigurno kako je do toga došlo. Bez njega bismo sasvim sigurno ostali uskraćeni za važno rockersko iskustvo sa ovih prostora. Vinkovci, naime, nisu nikakva luka odakle se pruža pogled u veliki svet, ali jesu ona tačka u dubokoj unutrašnjosti ovog prostora iz koje se pruža pogled u njegov najgori mrak, čamotinju i čemer. Bio je to glavni grad bespuća.
Svakako najmanji ovdašnji rock centar ikada, ovo mesto u Slavoniji nosilo je u sebi mikrokosmos drame koja kao da je došla iz duše ovog zvuka: tu je stvoren autentičan zvuk provincije, za čiju omladinu je rock ‘n’ roll bio jedini dostupan krik kojim bi progovorila o svojoj sudbini. Ljubljana, Zagreb ili Beograd nisu nikad spoznali ove dubine očaja zbog bede i besperspektivnosti.
Često sam tuda prolazio vozom, putujući na koncerte u Zagreb i Ljubljanu. Svojevremeno sam u jednom navijačkom fanzinu pročitao sledeći zapis putešestvija na fudbalsku utakmicu sa Dinamom iz Vinkovaca (današnje ime: Cibalija), tada jugoslovenskim prvoligašem – koga citiram po sećanju: “Ta gostovanja su obično bila žestoka, naš najveći izazov, samo za hrabre. Izašli bismo iz voza na stanici, onda bi do stadiona morali da idemo preko mosta, i dalje jedinom velikom gradskom ulicom. Tuče bi počinjale već na mostu, tu bi nas sačekali njihovi – a preko njega smo morali da pređemo, nije se imalo kud. Ali, kad bismo ga prešli, tek bi počelo. Duž te jedine velike ulice su sa obe strane bile kafane, iz kojih bi izašli svi koji su se tu našli, a nedeljom su valjda svi muškarci iz grada sedeli u njima – i uzeli bi da nas biju. Za njih je to bila glavna zabava te sedmice, čini mi se. Kad bismo se konačno probili do stadiona, tamo bi nas sačekala milicija, no umesto da nas zaštiti – oni bi nas postrojili ispred njega i onda bi nas i oni tukli. Nisi smeo da pisneš. Tek posle bi nas pustili na utakmicu. Na povratku bismo, naravno, morali da pređemo isti put, samo obrnutim redom, da uopšte stignemo do voza. Ukoliko bi Zvezda pobedila, bilo je još i gore nego na dolasku”.
Odatle se uvek negde putovalo. U pitanju je važna železnička postaja u istočnoj Hrvatskoj, pa bar možete da maštate kako pobeći na neku stranu. Udaljenost od Zagreba je 272 km, a od Beograda 154 km. Ovo je mesto gde su rođeni i neki poznati umetnici: Josip Runjanin (1821–1878), kompozitor “Lijepe naše”; Sava Šumanović (1896–1942), genijalni srpski modernistički slikar; Slavko Kopač (1913–1995), uzbudljivi hrvatski likovni umetnik, pripadnik posleratnog avangardnog Art Brut pokreta; Dubravko Mataković (r. 1959), jedan od najintrigantnijih ovdašnjih strip autora, underground zvezda, uvek blizak punk krugovima…
I Majke.
U trenutku o kome govorimo, u Vinkovcima su istovremeno delovale Majke, Kaotične duše, Pokvarena mašta, Nepopravljivi, a uz njih i manje poznate grupe The Užas, Špilšul, Pogreb X, Brener depilacija, Killing Feeling, Mlinski kamen. Satan Panonski se upisivao u istoriju svojim provokativnim performerskim izrazom, kome je rock zvuk bio samo okvir. O ovome govore knjige “Rockanje u Vinkovcima” autora Ivice Aničića, “Rock u Vinkovcima” Želimira Ivkovića, te “Goran Bare – Budi ponosan” Aleksandra Dragaša.
Tu i takvu scenu su zauvek definisale Majke, svojim fatalističkim rock ‘n’ roll pesmama sa dna života, a posebno onom himnom lične apokalipse: “Krvarim od dosade”.
NAD FANTASTIČNOM VATROM
Vinkovački zvuk bio je naš pandan ranom grungeu. Nastao je praktično u isto vreme i na sličnim osnovama: jasno su čitljivi uticaji Led Zeppelin, Motörhead, AC/DC, Deep Purple, Black Sabbath, kao i blues majstora. Sve čvrsto, jako i glasno. Ništa preterano sofisticirano. Da, The Doors su se slušali, kao i The Stooges i MC 5, ali ne toliko koliko gorenavedeni klasični bendovi, koji su odavno ušli u narod – potpisnik ovo zna, jer je razgovarao sa nekim akterima u ono vreme i to mu je, kao mladom kritičaru, posebno objašnjeno. Na njih treba dodati i domaće uticaje, jer su svi isticali Partibrejkerse kao zakon i direktnu inspiraciju – naravno, ne smemo zaboraviti da su u to vreme i sami Partibrejkers bili underground atrakcija, a ne mainstream band.
Cela vinkovačka scena bila je, uostalom, underground fenomen. U njegovom razvoju, izuzetno važnu ulogu odigrala je zagrebačka nezavisna izdavačka kuća iz stana (ili kofera) Zdenka Franjića, pod imenom Slušaj najglasnije. Njihova istorijski važna kompilacija „Bombardiranje New Yorka“, objavljena 1989, prva je kod nas promovisala domaći „garažni rock“. Na toj ploči su Majke već vodile glavnu reč, a bendovi iz Vinkovaca činili najveći deo sadržaja.
Svi sastavi koje pominjemo, u to vreme opisivani su kao „garažni“ ili „podrumski rock“ (mnogo puta je rečeno da bi u našoj kulturi to bilo primerenije ime, jer su ovdašnji bendovi pre vežbali u podrumima nego u garažama, kao u SAD) – u kontekstu ubrzane estradizacije rock muzike, koja je zahvatila i nas, bila je to neka vrsta novog punka. On je bio način da se rock ’n’ roll vrati svojim korenima i ponovo potraži smisao na ulici, među mladima kojima je stvarno trebao. Ovaj mini pokret je imao razmere jugoslovenskog zbivanja: pulska scena bila je stilizovaniji pandan „neo-garažnog rock ’n’ rolla“ u našim okvirima – grupe The Spoons i Meserschmitt bile su underground zvezde tog trenutka; u Kninu su delovali usamljeni Machine Gun; bilo je i par sličnih sastava u Beogradu, kao što su Robna kuća, a potom i Kazna za uši (ovi poslednji su deo ekipe u kojoj se u isto vreme formirao specifičan novi beogradski zvuk oko etikete „Nova Aleksandrija“ Nikole Medića – Klajberi, Darkwood Dub, Presing, Euforija).
No, jedino su Majke sa vinkovačke scene u tom trenutku pokazivale ambiciju i kapacitet da odu dalje od svojih podrumskih uticaja, i iz kluba izađu na veliku scenu.
BUDI PONOSAN
Majke su dobrim delom bile reprezentacija najboljeg iz svog kraja. Kroz njih su prošli svirači koji su imali šta da kažu i bili najbolji na svom terenu. Počeli su sa radom 1984, u sad već čuvenoj postavi: Goran Bare, basista Nedjeljko Ivković – Kilmister, bubnjar Željko Mikulić – Korozija, te gitaristi Marin Pokrovac i Ivica Duspara. Ona nas je 1988. iznenadila vrlo dobrom kasetom „Majke“ za Slušaj najglasnije, putem koje je u to doba pravo niotkuda dolazio ovaj novi „prljavi zvuk“. Potom je tragedija pogodila bend, kad je sledeće godine Pokrovac stradao u saobraćajnoj nesreći, sletevši kolima u Bosut, baš kad je išao na probu.
To ih nije zaustavilo, i isti sastav je 1990. sa novim gitaristom Ivanom Dujmićem objavio odlični LP „Razum i bezumlje“ (Search & Enjoy), debitujući na vinilu. Neke pesme sa kasete su ponovljene, druge su se pojavile, zablistavši i utemeljujući njihov nervozni rockerski iskaz, lansirajući bend na jugoslovensko tržište. Izgledalo je da počinje jedna uspešna priča, ali stvari su iz razuma baš tad prešle u bezumlje – sa raspadom bivše zemlje, raspala su se i Majke.
Skoro svi smo se tada zatekli u nekoj slepoj ulici. Jedna od njih zvala se Vinkovci. Uskoro se grad našao na liniji fronta. Mnogi su otišli iz Vinkovaca da se nikad više ne vrate, a neki su ostali da nikad ne odu.
Ponovo okupljeni u Zagrebu, godine 1993, Majke snimaju i objavljuju album „Razdor“ (Croatia Records, T.R.I.P.), na kome su članovi grupe Bare, Korozija, gitarista i autor Zoran Čalić, te basista Jurica Nižić. Ovaj put njihov zvuk dobija jednu mračnu, gotovo gothic dimenziju, koja se ranije samo naslućivala, što je tako puno govorilo o svemu što se oko njih dešavalo u tom trenutku. Upravo ovo izdanje je esencijalno izdanje Majki. Jasno je i zašto – to je ploča koja donosi katarzu kroz prepoznavanje ništavila svuda oko sebe. Kao da je ceo svet odjednom postao vinkovačko bespuće. Zato ploču otvara jedna od njihovih najboljih stvari ikada – „Krvarim od dosade“.
Majke – „Krvarim od dosade“, studijska verzija sa albuma „Razdor“ (1993)
PUNK & DERT
“Krvarim od dosade” je nastala ranije, ali je snimljena kad je tragedija već počela, kao da je čekala svoj trenutak. Njen klasičan gitarski riff, koga zapamtite čim ga čujete, dolazi odnekud gde se sudbina razrešava – stiže pravo iz istorije rock ‘n’ rolla i u nju se vraća. Njen lični ton opisuje nešto što bi mogla biti priča svakog slušaoca.
Ona oblikuje mit, koji ide ovako: glavni junak zna da je njegova egzistencija promašena i uzaludna. Zna da donosi nesreću svima oko sebe. Ali mora to da živi. On je rođen pogrešan.
Nema takve pesme u dotadašnjem opusu ovdašnjih rockera. Ona u sebi objedinjuje punk i dert, što je moglo da se dogodi samo na Balkanu.
Na jednom dostupnom snimku uživo, Goran Bare najavljuje pesmu ovako, smeštajući je u povest: “Sada pjesma koju sam napisao ono, totalno u bedu, u Vinkovcima, negdje ’88. Pjesma se zove “Krvarim od dosade”. Ja znam da puno vas ima ovdje koji se tog ne sjećate kao ja, onda i sad”. Odjava je još bolnija i vodi nas pravo u večnost: “To kažem tebi, tebi, tebi, tebi, tebi, tebi, tebi, tebi, tebi, tebi i svima. Vi ste divlji, vi ste uvijek, vi ste zauijek. Tako će bit, pa makar ne bilo ni jednog rock and roll sastava. Mi ćemo se sastat i svirat… Ajmo dalje”.
Juna 1992. u “BeSt” studiju u Zagrebu, zabeležili su je za sva vremena Goran Bare (vokal), Željko Mikulić – Korozija (bubnjevi), Zoran Čalić (gitara) i Jurica Nižić (bas-gitara). Tekst je napisao Goran Bare. Kao producent je potpisan Korozija, kao ko-producent Denis Mujadžić – Denyken, a izvršni producenti su bili Aleksandar Dragaš i Tomislav Šuljić.
U OPASNOM SVETU
Godine 1988. radio sam u redakciji “Studenta” gde sam uređivao rubriku Theoria i pokrenuo muzičku stranu, posebno prateći domaću nezavisnu produkciju, kad mi je odnekud nenajavljeno stigao koverat sa poezijom osobe koja se potpisivala kao Ivica Čuljak – Satan Panonski. Pošto nije bilo u pitanju muzičko izdanje, pokazao sam stihove kolegi Srđanu Dragojeviću, uredniku književnosti – nismo bili sigurni šta da uradimo sa njima, ali stvari su se nekako složile u pravi format kad se ubrzo zatim Satan pojavio kao rock lik. To, i kaseta Majki, bili su naši prvi kontakti sa vinkovačkom scenom, a na Akademiji su potom gostovali i oni i Satan, dok su Nepopravljivi 1991. bili pobednici cenjenog takmičenja demo bendova, Rok Liga Palilulske olimpijade kulture, gde sam bio član žirija. Naravno, svima je poznato da se Hali Gali Halid kasnije pojavljuje kao deo soundtracka u filmu “Mi nismo anđeli”, čime je vinkovačka scena definitivno postala deo zajedničke jugoslovenske i post-jugoslovenske mitologije.
Majke su imali sve odlike velikog rock benda. Uprkos tome što svoju isprekidanu karijeru nikad nije vodio po pravilima, današnja uporna popularnost Gorana Bareta, samo je mali pokazatelj koliko su daleko mogli da idu, da su nekim slučajem imali normalan životni put. Jugoslovenske uši bi se navikle na njihov samožrtvujući rock ‘n’ roll zvuk i oni bi se do sada uveliko proslavili kao mračni pandan Partibrejkersima.
Kroz njih je rock ‘n’ roll još jednom, poslednji put, progovorio zajedničkim jezikom omladine čiji su životi bili razbijeni tokom devedesetih na ukletom potezu od Triglava do Đevđelije. Ona je obilato krvarila od dosade, koja je u međuvremenu počela i da ubija.
Dragan Ambrozić
Majke – „Krvarim od dosade“, zvaničan spot snimljen uživo 1992. u klubu MKNŽ, Ilirska Bistrica, Slovenija
Ekskluzivna izjava za ovu kolumnu Aleksandra Dragaša, izdavač prva dva albuma Majki:
„Iskreno, ne znam zašto je “Krvarim od dosade” čekala se do drugog albuma “Razdor” – debi “Razum i bezumlje” dobio sam kao gotovu snimku cijelog albuma, i na meni (i Anti Čikari) bilo je samo da ga objavimo na LP ploči. Dakle, u vezi tog albuma nisam ni mogao ni na što utjecati, premda sam se već znao s Majkama i družio, najčešće u Španskom gdje je živio Zdenko Franjić, a to je “dva kvarta” od mog “kvarta” Gajnice.
Što se tiče snimanja “Razdora”, na kome se našla „Krvarim od dosade“ – ja sam u potpunosti financirao to snimanje, odnosno studio BeSt (Branka Starca), u kojem je kao tonski snimatelj radio Denis Mujadžić Denyken. Kako je Denyken bio jedan od važnih aktera tadašnje alter-rock scene, logično je bilo da ga Tomislav Šunjić (s kojim je Denyken, kao i s Dubravkom Jagatićem imao emisiju posvećenu demo-bendovima na Radiju 101) pozove da bude producent i “Razdora” Majki. Ujedno smo odlučili da Denyken bude i snimatelj i producent “Džinovskog” Hladnog piva (koji sam također financirao), i “Dorothy” Overflowa (koji je financirao Tomislav Šunjić), i “Eye For An Eye” Anesthesije (koji je financirao Denyken) – te da svi ti albumi izađu za T.R.I.P. Records, koji smo Šunjić i ja pokrenuli ujesen 1992. godine, kao sublabel Croatia Recordsa, na što je pristao Siniša Škarica i pomogao u tom našem pothvatu. Ideja je bila da T.R.IP. prikačimo Croatia Recordsu, kao što se Sub Pop prikačio Warneru, ili kao što se American Recordings (Ricka Rubina) prikačio Geffenu, radi proizvodnje i distribucije nosača zvuka (LP, kaseta, CD), a s potpunom kontrolom T.R.I.P.-a u odabiru izvođača, snimanja i produciranja, te financiranja snimaka – s time da smo Šunjić i ja vodili i sve oko promocije izvođača i organizacije koncerata, barem u početku.
Dakle, bio sam na svim snimanjima “Razdora”, na nešto vjerojatno i utjecao nekim svojim zapažanjima i sugestijama, no Denyken je najzaslužniji što je snimka ispala tako dobra premda su uvjeti snimanja bili poprilično gerilski, što se tiče tehnike i termina snimanja. Naravno, “Krvarim od dosade” je fantastična pjesma, gotovo da se može iščitati kao jedan od temeljnih razloga zašto su Majke uopće krenule u svoju “odiseju”, prilično autobiografska što se tiče samog Bareta. Bijesna, nervozna, otrovna, ali ne i glupa – da se malo poigram stihovima same pjesme – nego kao razlog da iz dosade kreneš u stvaranje nekih od najvećih rock pjesama u nas, i u uzdizanje jednog od naših najvećih rock bendova svih vremena.
Iskreno, teško mi je reći kako je “Krvarim od dosade” prolazila uživo, jer uvijek sam gledao i slušao kako je u cijelosti prolazio ovaj ili onaj koncert Majki, bez obzira jesam li ga orgaznirao ja ili netko drugi, no da se radi o jednoj od temeljnih pjesama Majki – to je nepobitno.“
Majke – “Krvarim od dosade” (1993.)
Ja sam momak iz proklete kuće
Lijen i nervozan, glup i otrovan
Ja sanjam i čekam sve
Krvarim od dosade
Ja sam momak iz proklete kuće
Hoću da ti slomim srce
Daj mi noćas malo nade
Krvarim od dosade
Ja sam momak iz proklete kuće
Hoću da ti slomim srce
Daj mi noćas malo nade
Krvarim od dosade