Možda nekom zvuči prejako rečenica “šta je bio rokenrol”, zbog upotrebljenog prošlog vremena. No, po svim tržišnim pokazateljima – u post-kovid periodu rock’n’roll kao žanr mnogo bolje prodaje stare ploče nego nove. Tokom 2024., od 25 najprodavanijih albuma rock muzike po Billboardu, 20 su bila reizdanja. To je bio konkretan povod da se osmisli ova kolumna. Ali, pravi razlog je pitanje definicije rock’n’rolla kao životnog iskustva koja nigde ne postoji na papiru i već se polako zaboravlja.
Još uvek se svi pozivaju na nasleđe rock kulture, kad hoće da kažu kako su moralno ispravni, koliko god se tvrdilo da je rock’n’roll stvar prošlosti. Ta moralna ispravnost se zasniva na herojskom mitu po kome je rocker neko ko je proživeo ono što propoveda, drugim rečima – da stoji iza onoga o čemu govori u svojim pesmama. I onda i danas, to je bila retkost.
U tome najbolje vidimo do koje mere je rock’n’roll postao deo opšteg svetskog kulturnog nasleđa. Nažalost, u poslednjih tridesetak godina uložen je veliki napor da se ono što je njegova zaostavština pretvori u ideologiju, u dogmu koja se ne može preispitavati, a koja je na silu ugurana u tzv. liberalne društvene vrednosti. Time je zamagljena suština “rock’n’roll iskustva”, što je uvek dovodilo u sumnju uvrežena i nepromenljiva shvatanja, te apelovalo na nas da verujemo samo sami sebi i svom uvidu u stvari. Rock’n’roll postaje lično životno iskustvo tek kad i ako postane deo ličnog odrastanja, koje nas uči da mislimo svojom glavom i preuzimamo odgovornost za sve što radimo, bez oslanjanja na spoljne autoritete. Zrela, autonomna ličnost, koja je doživela i preživela razne stvari u životu, pa i pogubne – bio bi ideal rockera i kao javne i kao privatne ličnosti, te predmet posebnog pop kulturnog mita.
Osnovni nauk ovih numera o kojima ćemo čitati, bio je da popularna muzika – čitaj: umetnost za milione – u industrijskim vremenima XX. veka može i treba da odigra ulogu artističke refleksije društva i moralnog svedočanstva o svom dobu. Ali ne i da služi bilo kakvim konkretnim političkim ciljevima, ukoliko ne želi da uruši sopstvenu autentičnost. Zato rock’n’roll ni danas ne može i ne treba da bude deo nikakve konkretne dnevne političke agende, kako mu se to ponekad natovaruje na vrat, posebno u burnim vremenima kakva su ova.
Sve to piše u tekstovima pesama na koje vam skrećemo pažnju u ovom nizu, pokušavajući da mapiramo šta je bila osnovna poruka rock’n’rolla u vremenima kada je on zaista bio važan, njegovim “zlatnim godinama”, i kako i zbog čega je on postao autonomna društvena snaga, čijeg uticaja su se pribojavale sve strukture vlasti, bez obzira na ideološki predznak.
Možda u ono doba nije bilo potrebe za ovakvim pričama, ali danas, kad je sve podložno brzoj prolaznosti, i muzika se dirigovano svodi na površnu zabavu. Ovim pesmama kao da je namenjena ista sudbina – veoma su prisutne na YouTubeu i streaming servisima, ali se pretvaraju u deo neobaveznih “oldies” playlista, te im preti zaborav u vezi s tim koji je njihov pravi smisao bio. Digitalizovano društvo u kome živimo donosi nova pravila i norme kakve živimo. U njima nikakva autentičnost više nije važna, sve bledi pred moćima kopije. Zato ni društvena poruka rock’n’rolla nije više tako moćna kao nekada – u našem novom svetu, naizgled sve se može zameniti nečim “sličnim”. Pa i mi sami.
Ipak, u ovim pesmama ostaju zabeležene naše Odiseje XX. veka, naše priče koje prenosimo pokolenjima što dolaze za nauk i proučavanje, nadajući se da neko od ovih iskustava sadrži odgovore za uvek tako neizvesnu budućnost.
Usamljenost tinejdžera
Janis Joplin – “Summertime” (1968.)
Među mnogim pesmama za sva vremena koje je pevala Janis Lyn Joplin (1943 – 1970), jedna nadilazi uobičajene domete rock grupe i bez greške dopire do najšire publike svakog doba.
U pitanju je “Summertime”, originalno komponovana od strane Georgea Gershwina, najvažnijeg američkog kompozitora klasične muzike.
Kompletna baština američke muzike – blues i gospel naročito – našli su se u ovoj pesmi. Rock ‘n’ roll je ovom izvedbom postao naslednik te baštine, preuzeo je, te i sâm postao tradicija. Nema američkije pesme od ove: ovog leta su je tamošnje slavne ličnosti u anketi za CBS News uvrstile na listu 250 ključnih kompozicija, koje su obeležile 250 godina dugu istoriju Sjedinjenih Američkih Država.
Ona je istovremeno crnačka, koliko i belačka. Originalan spoj afroameričke tradicije i klasične muzike, čini celokupno iskustvo slušanja pesme “Summertime” tako unikatnim. Uozbiljena aranžmanom, ona postaje balada koja razotkriva pred nama sâmo srce našeg iskustva sa životom – prokletu usamljenost svakog na ovom svetu. Sami sa sobom, na kraju dana obično nemamo šta sebi drugo da priznamo, nego da pored nas nema nikog osim nas samih, svaki put kad je pred nama neki ključni izbor. “Summertime” ovekovečuje taj fatalni pogled čoveka u sebe.
BALADA IZ PRADAVNINA
George Gershwin počeo je da komponuje ovu pesmu u decembru 1933. godine, nastojeći da stvori spiritual u stilu afroameričke narodne muzike tog perioda. Delo je komponovao kao ariju za operu „Porgy i Bess” (1935) – na Gershwinovu muziku, tekst su napisali DuBose Heyward i Ira Gershwin. DuBose Heyward je, inače, bio autor uspelog romana „Porgy” (1925), na kojem je opera zasnovana – o sudbini crnca sa invaliditetom, prosjaka koji živi u sirotinjskim četvrtima Charlestona u Južnoj Karolini, i njegovim naporima da spase svoju ljubav Bess od zlostavljača. Inspiracija za stihove bila je uspavanka sa juga SAD, „All My Trials”, čiji se jedan odlomak peva u pozorišnoj drami „Porgy” (1927). Iako je sam Gershwin tvrdio da u operi nije koristio već postojeće narodne duhovne pesme, smatra se da je „Summertime” nadahnuta tradicionalom „Sometimes I Feel Like a Motherless Child”, koji se takođe izvodi u predstavi „Porgy”. Kompozicija je ubrzo postala popularan jazz standard, a opisana je kao „bez sumnje… jedna od najlepših pesama koje je kompozitor ikada napisao… Gershwinov sugestivan pristup briljantno spaja muzičke stilove crnačkog stanovništva sa jugoistoka Sjedinjenih Država, s početka dvadesetog veka” (Robert Cummings, AllMusic).
Janis Joplin i njen bend preradili su pesmu “Summertime” u značajno ostvarenje žanra psihodeličnog blues-rocka. Iako je originalna arija zapravo jazz uspavanka, verzija Janis Joplin ističe se sirovom, osećajnom vokalnom interpretacijom, kao i složenim, isprepletanim deonicama dveju električnih gitara koje sviraju Sam Andrew i James Gurley. Andrew je bio inspirisan Johannom Sebastianom Bachom, te je ova barokna međuigra zasnovana na kontrapunktu dve nezavisne melodije, dala njihovoj verziji vanvremensku auru. Tokom nastupa, Joplinova je, takođe, često ubacivala svoje improvizovane varijacije teksta, čineći svako izvođenje jedinstvenim događajem.
Nema sumnje da je, kao rođena Teksašanka, doživljavala svaku reč te pesme kao svoju. Ugledajući se na Bessie Smith i Big Mamu Thornton, Janis je od malih nogu shvatala da je blues osećanje života, a ne samo muzička forma. Pesma koja govori o teškom životu i traženju svoje slobode, bila je deo njene lične priče, te ju je videla kao izraz svojih privatnih patnji. Ispostaviće se, i patnji mnogih drugih.
Sve se to čuje u nezaboravnom izvođenju „Summertime“ Janis Joplin.
JEFTINI UŽICI
Ali, šta obrada Gershwina traži u takvom ultimativnom hippie iskustvu kakvo nudi album Janis Joplin & Big Brother and the Holding Company – „Cheap Thrills“?
Pesma je objavljena na čuvenom albumu “Cheap Thrills”, kog su snimili Janis Joplin i grupa Big Brother and the Holding Company, a objavila ga je izdavačka kuća Columbia Records 12. avgusta 1968. godine. Za razliku od njihovog istoimenog debija, ovde je bend prikazan u svom moćnom izdanju, baš onako kako su zvučali na nastupima uživo (utisak je pojačan naknadno dodatim zvucima publike), pa se “Cheap Thrills” smatra najvećim trenutkom Janis Joplin i ostaje kao definitivni vrhunac jedne od najprepoznatljivijih pevačica u istoriji rocka.
U pitanju je jedan od istorijski najvažnijih trenutaka u razvoju rock kulture: ploča je ostvarila veliki uspeh kako kod kritike, tako i u komercijalnom smislu, zauzevši prvo mesto na Billboardovoj listi najprodavanijih, gde je ostala ukupno osam nedelja. Do kraja te godine, “Cheap Thrills” je postao najuspešniji album 1968, sa prodajom od skoro milion primeraka (današnji status u SAD: dvostruki platinasti tiraž). Bio je to prvi rock ‘n’ roll album sa vodećom ženskom ličnošću koji je dotle dogurao. Godine 2007. uvršten je u Grammy Hall of Fame; Kongresna biblioteka SAD proglasila ga je „kulturološki, istorijski ili estetski značajnim”, te je 2013. uvršten i u National Recording Registry.
Prvobitno je bilo planirano da naziv bude “Sex, Dope and Cheap Thrills”, ali je izdavačka kuća Columbia Records odbila taj predlog. Omot albuma nacrtao je najpoznatiji underground strip-umetnik svih vremena, Robert Crumb, nakon što je Columbia Records odbacila početnu ideju benda – fotografiju članova grupe kako zajedno leže goli u krevetu. Crumb je svoj crtež prvobitno namenio za poleđinu ploče, dok je na prednjoj strani trebalo da se nađe portret Janis Joplin. Međutim, Janis, koja je bila veliki ljubitelj Crumbovog rada, zahtevala je od izdavača da njegovu ilustraciju stave na prednju stranu omota. Bilo je to svojevrsno remek-delo kontrakulturne estetike i prvi omot albuma tog tipa (na listi sto najboljih omota albuma svih vremena, časopisa Rolling Stone, nalazi se na devetom mestu). Umetnički direktor izdavačke kuće Columbia Records, John Berg, izjavio je kasnije: “Joplin je sama naručila taj rad i lično mi donela omot za album “Cheap Thrills” u kancelariju. Nikakve izmene nisu pravljene u odnosu na ono što je uradio gospodin Crumb. On je, inače, odbio da bude plaćen, rekavši: ‘Ne želim tu prljavu Columbijinu lovu’”.
VEČNA UTEHA
Snimanje albuma, uključujući kompoziciju “Summertime”, odvijalo se od 19. do 29. marta 1968. u Njujorku, u Columbia Recording Studios. Na električnim gitarama su bili Sam Houston Andrew III (koji je takođe aranžirao kultnu međuigru dveju gitara u ovoj numeri) i James Gurley, bas je svirao Peter S. Albin, dok je za bubnjevima bio Dave Getz. Kao producent se pojavljuje John Simon (radio još sa The Band, Leonard Cohenom, Simon & Garfunkelom i Blood, Sweat & Tears,). Neobičnom srećom, sačuvan je sledeći dokumentarni snimak, koji nam omogućava da vidimo grupu tokom studijskog rada na “Summertime”:
Pesma počinje elegično, kako jedino i može. U jednom trenutku, kad nas Janis već uvede u priču o spokojnoj letnjoj večeri u kojoj se čini da je sve dobro, počinje delikatni gitarski duel, od koga se lagano vrti u mozgu i posle koga ništa ne može biti isto, jer nam tuga i nemir nenadano ispune srce. Postaje opipljivo jasno kako nešto nije u redu u toj idiličnoj slici. Iznenada, glasni električni gitarski solo doslovce ruši svaku predstavu da je u tom pejzažu bilo išta dobro. Kad se Janis ponovo uključi u drugom delu numere, jasno nam je da i ona zna da ništa ne valja na mestu na kome živi, te da su reči koje govori samo reči utehe i vere da ćemo naći svoj put. I to je to – “Summertime” je jedna velika uteha, večna slika ljudske nade da će stvari ipak jednog dana biti bolje.
The Jazz Discography beleži čak 1,161 službenih izdanja ove numere, što je čini četvrtom među najpopularnijim jazz standardima svih vremena. Septembra 1936, verzija Billie Holiday dospela je na mesto broj 12 na pop listi u SAD, proslavivši je kod široke publike; sjajni snimak Sidney Becheta iz 1939. uvršten je u Grammy Hall of Fame in 2011; konačno, obrada Louisa Armstronga i Elle Fitzgerald, koja se 1959. pojavila na zajedničkom albumu “Porgy and Bess”, takođe se smatra klasikom.
No, pripremajući ovaj tekst, potpisnik je primetio da se u tekstu na Wikipediji posvećenom kompoziciji “Summertime” – uopšte ne pominje verzija Janis Joplin & Big Brother and the Holding Company, koja je bez sumnje ponudila novo, atraktivno, savremeno umetničko čitanje, i u krajnjoj liniji – bila i ostala najtiražnija. Očigledno je za određene krugove Janis Jopin još uvek persona non-grata.
JEDNOM SE MORA ODRASTI
Ipak, album sa koga su širom sveta svi čuli “Summertime”, jeste LP pod imenom: “Janis Joplin’s Greatest Hits” – devetostruko platinasta kolekcija iz 1973, koja je licencno objavljena i u Jugoslaviji, te ste je mogli naći u praktično svakoj kući u kojoj se tokom sedamdesetih slušala moderna muzika (zajedno sa “Simon & Garfunkel’s Greatest Hits”). Taj album je odigrao ključnu ulogu u mnogo čijem rock ‘n’ roll odrastanju na ovim prostorima: i zbilja, ako niste sa “Move Over” pokušavali da odigrate prvi ples sa devojčicom, a sa “Summertime” prvu baladu tokom koje ste mogli da se stisnete, sve trudeći se da ostavite dobar utisak – vaše rockersko obrazovanje pomalo je upitno. To su trenuci kad sve devojčice imaju rock ‘n’ roll kredibilitet. Kad devojčica igra, a iza nje peva Janis Joplin, one su otelotvorenje snova o slobodi i jače od nas.
Dok smo igrali, tako prvi put zbliženi prelazeći granice između dečaka i devojčica, naslućivali smo da je u pitanju nešto veće od nas. I da možda nismo tako usamljeni kako nam se činilo. To nam je pružio rock ‘n’ roll. Zaštitu od spoljnog sveta i pogled u nas same. Obećanje da je izbor u životu moguć i da sve zavisi samo od nas.
“Summertime” je himna usamljenosti. Usamljenosti u kojoj smo zajedno. Usamljenosti pred životom – u trenutku kad u njemu imamo samo budućnost, i nikakvu prošlost koja bi nas opterećivala.
Rock ‘n’ roll je muzika budućnosti. On uvek opisuje svet iz perspektive mladih, spremnih da ga uzmu, dožive i promene po svojoj meri. Rock ‘n’ roll je muzika tinejdžera koji se traže po prvi put u životu, i svih onih koju su odrasli i ostali tinejdžeri, znajući da je jedini smisao života stalno traženje i nalaženje sebe.
“Summertime” hvata nepogrešivo onaj trenutak kad se još nadamo da ćemo jednog dana biti neko i nešto. Pre nego što, jedne mirne letnje večeri, raširimo krila i odletimo od svoje kuće.
Janis Joplin – “Summertime” (1968.)
Summertime, time, time
Child, the living’s easy
Fish are jumping out
And the cotton, Lord
Cotton’s high, Lord, so high
Your daddy’s rich
And your ma’s so good-looking, baby
She’s looking good now
Hush, baby, baby, baby, baby, baby
No, no, no, no, don’t you cry
Don’t you cry
One of these mornings
You’re gonna rise, rise up singing
You’re gonna spread your wings
Child, and take, take to the sky
Lord, the sky
But ’til that morning
Honey, n-n-nothing’s going to harm you now
No, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no
No, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no, no
No, no, no, no, no, no, no, no, no
Don’t you cry
Oh, ooh