KOLUMNA: Diktat dosade: Radnička kontrola – “Dosada” (1981.) (12/15)
25. prosinca 2022.
Dragan Ambrozić (11 Članci)
Podijeli

KOLUMNA: Diktat dosade: Radnička kontrola – “Dosada” (1981.) (12/15)

Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?

Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 15 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.

Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.

Dragan Ambrozić

Diktat dosade: Radnička kontrola – “Dosada” (1981.)

Izgubljeni biser „novog talasa” svakako je pesma “Dosada”, kratkopostojeće, a veoma obećavajuće beogradske grupe Radnička kontrola, koja otvara kompilaciju “Artistička radna akcija” (Jugoton, 1981.).

“Dosada” je sudbinska pesma. Ona opisuje trajno stanje u kome su tada bili mladi čovek i mlada žena, tokom najvećeg dela svog vremena. Ona je mnogo više punk nego mnoge druge koje se tako zovu. Sačinjena od gorčine i besa, ova pesma svedoči o trenutku kada shvatiš da ne vladaš svojom sudbinom, i da si nateran da živiš u nemoći zauvek. Što je drugo ime za večnu dosadu.

Dobrodošli u privatni pakao, u svakom domu.

ČEMER VELIKOG GRADA

Pesma počinje potmulim basom, koji kao da najavljuje nevolju. Tenzija samo raste i raste, pred neimenovanom opasnošću. Kad se uključi i gitara, već je kasno, a nama odavno jasno da apsolutno ništa nije u redu sa svetom opisanim ovom pesmom. A kad skoro na trećini konačno progovori mladi čovek, svi momentalno znamo da on nema izlaza i da je ono što će reći samo konstatacija da je to tako. I da je jedini izlaz u pobuni.

Diktat predvidljivosti, kojom smo bili okruženi u ono doba, opisan je samom repetitivnošću numere. Glas čoveka u njoj se davi od početka do kraja, još pre nego što ga uopšte čujemo. Pesma se na njega ruši. On se buni i poziva da učestvujemo, da pomognemo i njemu i sebi. Tekstura kompozicije guši i preti da nadjača vokal, što se sa neizvesnim uspehom bori da saopšti ono što očigledno mora.

Glavnu dramu razotkriva refren, poentirajući priču o telefonskom pozivu da se negde izađe, a koji nikako ne stiže, kroz sledeći opis užasa od uzaludnosti: “Baš sada, kad imam para, a nemam s kim potrošiti”. Činjenica da niko ne zove, da se nema gde otići i straćiti novac i vreme, te da se nema gde čak ni sebe upropastiti – daje nam punu sliku totalnog bespuća u kome se sve ovo dešava. I sâm besmisao ovde je besmislen.

U “Dosadi” raspoznajemo mrak i čemer velikog grada, koji nas hvata za rame. U njemu se ništa ne dešava, niti ima izgleda da se desi. I pesma protiče minutima u očekivanju da nešto počne da se zbiva. Iz teksta shvatamo da je tesnac, u kom se zaglibio junak, takve prirode da on mora da pribegne drastičnim merama: usklik “lomi ploču”, do čega dolazi negde pred kraj, zato je njegov način da pobegne sa dna socijalnog mrtvila, sa kojim se nosi svakodnevno. On nas proziva i poziva da se konkretnom akcijom oslobodimo nedešavanja. Šta bi usledilo posle lomljenja ploče koju slušamo – nije jasno… ali shvatamo da ništa ne može biti gore od neizdrživog stanja u kome on jeste trenutno.

Nema boljeg i proživljenijeg opisa paranoje od života u ničemu, koji nas je u to vreme okruživao. “Dosada” opisuje sudar sa besmislom, od koga nema leka, jer svi drugi na njega pristaju – i kog posle nosiš ceo život u duši, jer bežiš od tog osećaja.

Samo, nemojte da pomislite kako je danas drugačije.

Radnička kontrola na koncertu “Aktuelna beogradska rok scena” na Tašmajdanu (1981.). Na fotografiji su: Srđan Marković Đile, Zoran Kostić Cane i Darko Milojković / Autorica: Goranka Matić

BAŠ SADA

Radničku kontrolu činili su: Zoran Kostić Cane – glas, Srđan Todorović Žika – bubnjevi, Darko Milojković – gitara, i Srđan Marković Đile – bas. Bila je puna uličnih heroja, od kojih su Cane kroz Partibrejkerse i Žika kao glumac zaista postali nacionalne figure, a Đile je kao slikar po svemu zaslužio da to bude, dok je jedino Darko sve ostavio i otišao u Veliku Britaniju da se bavi trgovinom. Kad se ukazala šansa da se nešto zabeleži u studiju, Žika Todorović se nažalost razboleo, pa je za bubnjeve seo stariji muzičar Ljuba Sedlar. Pesma “Dosada” snimljena je u “Drugoj maci”, u kojoj se – po rečima svedoka – Enco Lesić kao vlasnik i producent uopšte nije pojavio, te su snimatelji bili Miroslav Cvetković Cvele (kasnije godinama član Bajaginog benda) i Zoran Tutić Tuta (basista iz hard rock postave grupe Vruć vetar), čijim radom na kraju niko nije bio zadovoljan.

Album “Artistička Radna Akcija”, gde nalazimo ovu stvar, nastao je kao produžetak ideje “Paket aranžmana”, koja se u osnovi svodila na diskografsku platformu za predstavljanje mladih nada, bez dovoljno pesama za ceo album (Siniša Škarica, tadašnji urednik u Jugotonu, navodio je kompilacije londonske nezavisne izdavačke kuće Stiff Records kao svoj uzor u tom smislu). U teoriji – neko od predstavljenih bi se probio i postao hit. Na ARA-i je zato ponuđeno “10 novih imena, 20 novih pjesama”, što je uz geografsku i vremensku odrednicu “Beograd ‘81”, bila glavna marketinška poruka.

Tu su se našli Radnička kontrola, Bezobrazno zeleno, Profili Profili, Defektno efektni, Urbana gerila, Petar i zli vuci, U škripcu, Pasta ZZ, VIA Talas i TV Moroni – skup raznovrsnih grupa koje su zapravo činile beogradsku “novotalasnu scenu”, mimo poznate trojke Šarlo akrobata, Električni orgazam i Idoli. Međutim, od “10 novih imena”, kasnije su samo U škripcu imali pravu pop karijeru, a neizreklamirani album ARA ekspresno je zaboravljen čim se pojavio decembra 1981. New waveu je do tad polako prošao rok, više nije bio toliko zanimljiv za javnost, i do kraja 1982. polako je nestao iz medija kao tema koja uzburkava duhove.

Novo doba, nakon Tita, tražilo je novu definiciju, nova imena i nova pravila, što su bendovi koje smo grupno zvali “novi talas” i ponudili. Taj pokušaj kulturnog, pa i političkog osmišljavanja prostora Jugoslavije na drugačiji način, nije prihvaćen od strane većine, i grupe su jedna za drugom naknadno bile apsorbovane u sistem, na šta su pristale, da bi uopšte nastavile da izdaju albume i drže koncerte. Mada su skoro svi akteri i dalje zastupali iste ili slične umetničke i političke stavove, sve do danas – očigledno je propuštena jedna velika prilika da se bivša država drugačije izmašta. Urlik “Dosade” grupe Radnička kontrola dragocen je, jer čuva uvid u stanje mladih duhova u tim prelomnim trenucima i čime su sve bili zgađeni. Naravno, nikom nije odgovaralo da ih čuje.

Naslovnica “Artističke Radne Akcije – Beograd ’81” / Fotograf: Radovan Sredić / Dizajner: Mirko Ilić

DIGITALNA PREDVIDLJIVOST

Danas, situacija samo naizgled nije čemerna. Oko nas svega “kao” ima: “kao” nismo sami, jer možemo istog časa da stupimo u kontakt sa svima do kojih nam je stalo, mada nisu tu, sa nama; “kao” niko nam ne uskraćuje informacije, nego smo njima zatrpani, samo što to nisu informacije koje su nam potrebne; “kao” nijedna ploča više nije nedostupna, ali to nije baš ono što mi volimo, nego nešto samo tome nalik. Već je odavno jasno da živimo utopljeni u iluziju izbora, u kojoj je od prave slobode biranja ostalo samo ono što je ponuđeno na rafovima internet samoposluge. Diktat predvidljivosti nije otišao nikuda, već se samo uvećao i postao sveprisutan.

Ali, i dalje nigde nema smisla.
Isto kao i pre 40 godina.
Dosada vlada digitalno.
Nema nade da ćemo se od nje ikad izlečiti, jer očigledno neko to ne želi.
Pesma koju slušamo dešava se danas.
Sretan vam Božić i Nova godina, 1982. ili neka druga. Kao da ne znamo da nas za Novu godinu opet čeka – dosada.

Dragan Ambrozić

Izjave članova Radničke kontrole (ekskluzivno za ovu kolumnu)

Zoran Kostić Cane:

“Voleo sam grupu The Doors, voleo sam i Janis Joplin. Kad ona peva ‘Ball and Chain’, od Big Mame Thornton, pa kad počne da priča. Ili, kad Morrison na ‘When the Music’s Over’, stane i obraća se publici. Mene je to uvek palilo, taj rečitativ, ta dramska neizdrživost. Gde se obraćaš ljudima. ‘Dosada’ – čiji je pandan ‘Radio utopija’ kod Partibrejkersa – imala je to prozivanje publike, prozivanje svih: ‘Šta je, vi tamo što stojite?’. To je izrazito velika stvar. I boli me dupe da budem skroman zbog nekih tamo, koji nisu pokazali iole hrabrosti za svoj život. Niko nije imao takvu intenzivnu interakciju sa publikom kod nas. Ja sam to uvek želeo – ‘e daj da pričamo sa publikom’ – ono kad se ne čuje nijedan instrument, samo glas, i ono da li je odobravanje ili negodovanje. Pošto nam se Žika razboleo za vreme snimanja ‘Artističke Radne Akcije’, bubnjeve na ‘Dosadi’ je odsvirao Ljuba Sedlar. Ne znam u kojim starijim grupama je on sve svirao, ali kad smo krenuli da radimo stvar, morali smo da mu kažemo: ‘Ljubo, nemoj prelaze, molim te’. Čak je bio i jedan demo snimak, ali se Žika tada zabavljao sa izvesnom osobom koja je izbrisala deo pesme. Na ‘TV u koloru’, za bubnjevima je Relja Obrenović iz grupe Petar i zli vuci, a tekst je pisao Ciga Krstić, član grupe Solunski front – nisam ja, mada sam potpisan. Ali ‘Dosada’ i sad ima nešto, tu neizdrživost postojanja. Dok smo je snimali, desilo se ono kad sam došao sa vojnom torbom ispod miške, ostavio je, i krenuo da pevam, a Cvele snimatelj mi kaže: ‘E, ‘ajd ponovi’, a ja njemu: ‘E, ne mogu, moram da idem u školu’. To je cela istina.”

Srđan Marković Đile:

“Cane je želeo da Radnička kontrola bude postpunk bend na tragu Public Image Limited i Joy Division. Naravno, on sve uradi na svoj način. Muziku je radio ceo bend, a tekst je Canetov. Još na probama se činilo da je to velika pesma. Dokaz tome jeste da je ni diletantski isproducirana studijska verzija nije mogla uništiti. Nijedan Canetov tekst nije bio fiksno postavljen. Improvizovao je na licu mesta, čak je i studijska verzija jedna lucidna improvizacija. Izvodili smo je svuda, na Tašu u okviru festivala ABRS (Alternativna beogradska rok scena), u Ljubljani kao predgrupa Šarlu akrobati i po podrumarskim klubovima Beograda. Nismo mi baš obraćali pažnju da li se to sviđa publici ili ne. Publika je i onda i sada bila mlitava. ‘Dosada’ je uvek aktuelna. Kao što je publika ostala dosledno mlitava i polumrtva, tako je i Beograd ostao dosledno dosadan grad.’

Radnička kontrola – Dosada

Dosada ovog grada
ubija mene
gde da izađem i potrošim
ovo malo para

Zgodne cure prolaze
stojim i gledam
čekam nekoga
da li će taj doći
da li će doći

Potreban mi je veoma
telefon ne zvoni
u frci sam
šta da radim

Sam da ostanem u kući
Ili da idem u život
čekam telefon
taj zvuk mnogo mi znači

Ref. 4x

Baš sada kad imam para
a nemam s kim potrošiti

Vi tamo dole
udobno zavaljeni u
svoje kožne fotelje
zar ne mislite da vam je
dosadno dok slušate ovo

Hoćemo akciju
svi, gazi ploču
gazi, lomi
samo da ti ne bude dosadno

Okreni se, gledaj
hoće da te pojedu
ne daj se tome
gazi, gazi

Ref. 4x

Baš sada kad imaš para
a nemaš s kim potrošiti

 * U sljedećim kolumnama Dragan Ambrozić ekskluzivno za Music Box piše o Metku, Katarini II i Disciplini kičme.