KOLUMNA: Najbolje pesme jugoslovenskog alternativnog roka (1983. – 1991.) (6/12) – Borghesia – “Tako mladi” (1985.)
Kolumna pred vama pokušaće tokom cele ove godine, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Jedini mogući nastavak priče o “novom talasu” (1979. – 1982.), jeste onaj o jugoslovenskoj alternativnoj rok sceni (1983. – 1991.). Mada u ono vreme nije tako nazivana, raznorodna muzička scena utemeljena u alternativnoj umetničkoj praksi (skupa sa filmom, stripom, vizuelnom umetnošću i pozorištem), a koja je tokom osamdesetih stigla do nas sa talasom demokratizacije društvenih odnosa u SFRJ, bila je upravo to – pandan alternativnoj rok sceni bilo gde u svetu.
Ovaj period dao je niz autora i kompozicija koje su pokrenule niz ključnih društvenih pitanja, produbljujući tako proces započet “novim talasom”. Posredstvom mreže studentskih i omladinskih centara, klubova, magazina, novina i radio stanica, popularna muzika pravljena od strane mladih ljudi bila je više nego ikad konkretno uključena u tokove koji su menjali zatečeni socijalni status quo.
Odabrali smo za vas 12 programskih pesama najvažnijih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo tadašnje, pa i današnje misleće muzičke scene, postajući usput deo opšte kulture i svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
ŽIVOT NA IVICI
Borghesia – “Tako mladi” (1985.)
Kad se pojavila u Ljubljani početkom osamdesetih, grupa Borghesia bila je vesnik novih sloboda koje su se osvajale u alternativnoj kulturnoj praksi tadašnje Jugoslavije.
Koliko je tržište u SFRJ bilo neverovatno raznovrsno pokazuje činjenica da su u popularnoj muzici, jedna pored druge, egzistirale tako raznolike grupe kao što su Denis & Denis, Videosex i Borghesia – i sve je to 1985. godine smatrano obećavajućim novim, maltene futurističkim žanrom: elektro popom (iliti synth popom, kako glasi prvobitan naziv). Denis & Denis iz Rijeke – bili su zapravo klasičan kvalitetan mainstream pop ispevan modernim sredstvima; Videosex – art-pop grupa iz Ljubljane sa visoko stilizovanim hitovima; dok je Borghesia bila nešto što do tad još nismo čuli – suberzivna, društveno kritička underground postava, na tragu radikalnog body electro zvuka, inspirisanog angažovanim nemačkim duom Deutsch Amerikanische Freundschaft (DAF), koja je na scenu prvi put iznela sveobuhvatan pogled na jugoslovensku stvarnost iz perspektive manjina (političkih, socijalnih, rodnih), pričajući o njihovom pravu da postoje, uprkos opštem muku u javnosti.
Borghesia je, naime, od početka bila par excelance politički bend.
Osnovali su je 1982. Aldo Ivančić i Dario Seraval, koji su bili deo alternativne pozorišne trupe FV-112/15, a malo kasnije im se priključila video-sekcija u sastavu Neven Korda i Zemira Alajbegović – članovi poreklom iz Pule, na studijama u Ljubljani. Sve njihove pesme i ploče bile su izveštaji sa nepoznatog fronta na kome su se vodile neke podzemne borbe, a o kojima se malo znalo. Zapravo, da nema Borghesijinih ploča, sad ne bi imali skoro nikakav umetnički dokument koji bi nam svedočio o atmosferi u alternativnim krugovima sredinom osamdesetih i njihovoj ljudskoj dimenziji.
Ako su Laibach bili nulta tačka samoosvešćenja, Borghesia je išla korak dalje. Umesto nedodirljive konceptualne monolitnosti, njihov pristup bio je usmeren na ono što se događalo u našoj stvarnosti: na konkretnu ljudsku priču, telesni elektronski zvuk, te direktan društveni angažman, uz tekstove na široko razumljivom hrvatskosrpskom/srpskohrvatskom jeziku. Sa druge strane, ova starinska “toplina” sadržaja, bila nam je ponuđena u “hladnom” pakovanju modernih novih tehnologija, kao što su video zapisi, kompjutersko programiranje muzike, upotreba sintetizovanih i semplovanih zvukova i muzičkih sekvenci, te cut up aranžmani. Bend je na taj način novim jezikom uspostavljao nov odnos prema socijalnoj stvarnosti, opisujući je onakvu kakva je i bila – otuđena i strogo kontrolisana.
POSLEDNJI ROMANTIČARI
Borghesia je, takođe, od početka bila par excelance romantičan bend.
Pesma „Tako mladi“ pojavila se prvi put na kaseti „Borghesia“ još 1983. (Galerija ŠKUC Izdaja – Št. 6), a potom i kao završna pevana numera njihovog debi albuma „Ljubav je hladnija od smrti“ (FV / Toto Alle Prese Coi Dischi, 1985). Snimljena je u studiju Top Ten, Ljubljana, od strane Dareta Novaka, tokom zime 1983/84. Svirali su Aldo Ivančić i Dario Seraval (takođe i vokal), te gosti Borut Kržišnik (gitarski sintesajzer) i Nina Sever (polifonični sintesajzer).
„Tako mladi“ ima jedan hipnotički kvalitet kog je teško opisati. Od šokantnih početnih stihova „Tako mladi / a tako mrtvi na dnu“, pesma se razvija kao elegija nad sudbinom mladića stradalih u nekom neimenovanom sukobu, čiju pogibiju država slavi svirajući himnu, „dok galebovi kriče / i traže komadiće mesa“. U poslednjem minutu, novi slojevi melodije uzdižu ovu kompoziciju na nivo sakralne tužbalice nad uzalud izgubljenim životima. Vokal Daria Servala posebna je priča – mračan, povučen u sebe pred užasom kog opisuje, dok izgovara te reči nalik na konstatacije, on ih ponovljenim izgovaranjem polako neumitno pretvara u optužbe.
Ritam pesme skoro da je ritualan i polako nas uvlači u užasne posledice bilo kakvog vojnog sukoba, kao i sramotu njihovog veličanja kroz ispraznost državne simbolike, koja samo skriva istinu da je oterala u smrt svoje građane, te da je tako počinjen zločin nad svakim poginulim. Otvoreno pacifistička poruka “Tako mladi” zgodna je za podsećanje svaki put kad se opasnost otvorenog rata nadvija nad nama, pa tako i sad, dok se neko poigrava idejom velikog evropskog oružanog sukoba.
Kao i na celom prvom albumu Borghesie, muzički stil kog ovde zatičemo je originalna vrsta underground elektro zvuka, koji se samo oslanja na tada trendy EBM, a u sebi sadrži inovativnu smešu alternativnog belog funka, jazz upliva, pa i zvučnih kolaža. Kombinuju se simfonijski sintisajzeri (Korg PoliSik), plesne bas linije, ritualni udarci bubnjeva (Roland TR-808) i sekvencirani ritmovi, ponavljani u loopovima (Roland TB-303). Po skromnom mišljenju ovog potpisnika, ovo je najautentičniji i najsmeliji projekat Borghesie, a „Tako mladi“ najbolja pesma iz tog perioda – njena vanvremenska univerzalnost je glavni dokaz da se radi o značajnoj pojavi, uprkos činjenici da je grupa u svoje vreme bila prilično skrajnuta, slabo i sa nerazumevanjem pominjana u medijima, pa čak i omladinskim.
OTPADNICI OD ALTERNATIVE
Izgubljen je to biser jugoslovenske alternativne produkcije, koji zahteva revalorizaciju u ovo digitalno doba. Body electro scene skoro da i nije bilo kod nas, a pravovernost se u alternativnim krugovima sredinom osamdesetih još uvek merila isključivo intenzivnom upotrebom električnih gitara. Nezavisnih elektro pop ploča nije ni bilo – pre ove (istorijski posmatrano, jedino je još grupa Beograd godine 1982. na debiju “Remek Depo” za PGP RTB uspela da promoviše taj žanr u ovdašnjim krajevima, ispostaviće se – prerano). Borghesia je bila originalan samorodan fenomen, koji je pokušavao da stvori svoju scenu.
Neki članovi su bili angažovani oko male nezavisne izdavačke kuće Založba FV, koja je dugo bila najaktivnija i najproduktivnija underground etiketa u našim krajevima, uprkos zakonskim i budžetskim ograničenjima. Tako su došli u priliku da uspostave poslovne kontakte, što su im pomogli da objave svoju debi ploču, u saradnji sa italijanskim kolegama iz kuće Totò Alle Prese Coi Dischi (Bolonja, podetiketa čuvene Attack Punk Records). Ona je odmah postala kolekcionarski primerak, zahvaljujući odličnom omotu u formi postera na rasklapanje (autori: Dušan Mandić i Jane Štravs), vinilu štampanom u koloru (crveno!), te malom tiražu. Nikad nije objavljena na kompakt-disku.
Album “Ljubav je hladnija od smrti” programski je manifest Borghesie. Taj naslov je, naravno, preuzet od Rainera Wernera Fassbindera, čiji se prvi film upravo tako zvao, da bi postmodernom rekontekstualizacijom dobio svoj novi smisao u našoj sredini. Obrt kog nudi naziv ruši uvreženi mit da je ljubav nešto što nas drži u životu – za antiheroje Borghesijinih pesama, ona je bila samo još jedna prevara, slepa ulica u koju su sami utrčali verujući u tuđe laži, neuspešno pokušavajući da žive slobodno i u skladu sa svojim uverenjima. Na njemu se pred nama po prvi put otvaraju stranice do tad nezabeležene istorije seksualno i politički drugačijih u Jugoslaviji: u numeri “A.R.” ukazuje nam se svet predvidljivih malograđanskih očekivanja koje se stalno nameću pojedincu, “Kdo je ugasnil luč” nastavlja temu socijalnog inžinjeringa, opisujući sve moguće režime, u ”On” zalazimo u predele sadomazohističke ikonografije, “Noćne šetnje” dočaravaju opasne tajne randevue u parku, dok “Brisk Vomit” završava u opisu brutalnog tretmana u nekoj policijskoj stanici (ili je to ipak samo SM fantazija?). Borghesia je pevala o nečem zabranjenom, što se ticalo svih: nadzirana sudbina pripadnika manjina kao talaca društvenih stereotipa, metaforički je govorila o sudbini svakog Jugoslovena, koji je jednako bio žrtva odozgo nametnutih strogo kontrolisanih ograničenja.
U kontekstu celog albuma, “Tako mladi” je samo zaključak priče – i način da nam se saopšti da smo kao društvo na stranputici, te da se storija završava krajnje tužno po njene aktere, već viđene kao žrtve u nekom besmislenom ratu, kog niko nije morao da vodi. Bio je to revolucionaran iskaz u zemlji koja je i dalje živela u senci posledica Drugog svetskog rata, ležala kao potencijalni front između dva hladnoratovska bloka, i konačno: stalno slutila svoj mogući krvavi kraj.
GRABLJENJE GRAĐANSKOG DRUŠTVA U LETU
Iz perspektive današnjeg obilja informacija, sve je teže zamisliti taj svet pre interneta u kome si morao da se boriš da dođeš do bilo kakvog saznanja o nečemu. Zato su bendovi poput Borghesie tokom osamdesetih bili dragoceni, jer su jedini smeli da kažu kako stvarno izgleda to što živimo. Na ovom mestu možemo da ponovimo – onima koji su zaboravili – da je tada u SFRJ izlazio ograničen broj dnevnih novina, svih manje ili više pažljivo nadgledanih od strane jedne partije. Privatnih medija nije bilo. Omladinska štampa je često bila jedino mesto na kojima si mogao da pročitaš nešto o nekim novim idejama o životu. Potpisnik je bio od 1986. najpre saradnik, pa potom od 1987. i jedan od urednika u beogradskom listu “Student”, koji je imao dugu, predratnu tradiciju nekonformističkih ideja, i često je znao da bude veoma “drugačiji” – a ponekad i da deluje kao istinsko kontakulturno underground glasilo. Kad sam sa 25 godina postavljen na to mesto, glavni urednik mi je rekao da ću od sad imati dosije u policiji i da se ništa ne plašim – jer je svako ko je ikad bio urednik u “Studentu” imao tamo otvoren dosije… u njemu se slagalo sve što je objavio. U isto vreme, bio sam svedok kako je svaki novi broj “Studenta” išao prvo kod javnog tužioca na odobrenje, pa tek onda u štampariju. Možda “zlatne osamdesete” i nisu bile tako zlatne, posle svega?
Sve su to znali u svim većim gradovima Jugoslavije, u Ljubljani možda i najbolje. Tamošnja studentska i omladinska glasila rano su se izborila za relativnu uređivačku slobodu, grabeći prve naznake građanskog društva u letu, dok su još pojam vlasti i SKJ bili sinonimi. Od “Radio Študenta” preko “Tribune” do “Mladine”, razvijao se jedan drugačiji okvir u kome se moglo živeti kao unutrašnji emigrant, a da nikom ne polažeš račune, osim samom sebi. U to vreme smo svi iskreno verovali da je demokratizacija društva moguća, i da će jednog dana do nje doći. Dokle smo dogurali, pokazuje činjenica da sam se – pišući prethodnu rečenicu – iskreno zamislio da li bi današnja omladina uopšte razumela šta znače te reči koje su nas okupljale: “demokratizacija društva”?
Ali, pesma “Tako mladi” sublimira svu klaustrofobiju postojanja drugih i drugačijih na društvenoj ivici. Unapred žrtvovanih kad masi nešto nije po volji. Danas “u regionu”, kao i onda, u SFRJ. Neizreciva anksioznost koja je prožima, rečitije govori o njihovoj svakodnevnoj egzistenciji nego bilo koji besni poklič.
Njena aktuelnost nije prošla, niti će proći, dok god nasilno-huškaška isključivost bilo koje vrste bude imala pristup medijima – a danas smo svi mi mediji, zahvaljujući internetu, pa smo samim tim izloženi još većim količinama krajnje lične isključivosti nego ikad ranije. Kako god to nekom izgledalo, savremeni svet izgleda kao opasnije mesto za nekog ko je pripadnik određene manjine, nego što je to bilo u vreme Hladnog rata. Baš zato što je svako ko je drugačiji postao zauvek vidljiv svim sadistima na društvenim mrežama – koje, de facto, jesu društvo.
I baš zato što je ponovo postalo opasno ne želeti da se ide u rat.
Dragan Ambrozić
Aldo Ivančić, ekskluzivna izjava za ovu kolumnu:
“Ta pjesma ja nastala u biti povodom rata oko Falklandskih otoka između Argentine i Velike Britanije, koji se desio 1982. Uvek su mi ratovi bili neka tužna inspiracija, imao sam neku potrebu da izrazim svoje mišljenje o tome. Autor teksta sam ja, autori glazbe Dario i ja.
To je definitivno jedna od najstarijih pjesama grupe Borghesia. Taj komad je bio na prvoj kaseti, kasnije na prvoj ploči i moguće da smo ga još negde nešto preradili – uvek smo menjali nešto u aranžmanu kad bi išli na turneju, pa je i ‘Tako mladi’ doživljavala razne varijacije. Objavljivana je na debi kaseti i kasnije na vinilnoj ploči, koja je naknadno reizdavana u Americi, Slovačkoj i evo upravo sad ponovo za Dallas Records.
Album je snimljen u studiji Top Ten, u kome je i Videosex snimio svoj debi. Jedna od retkih stvari koje sam zapamtio u životu jeste da smo ga snimili i izmiksali za 82 sata. Danas ne bih znao da napravim jedan komad za 82 sata (smeh)! Kad sam zbog naknadnog masteringa za jedno reizdanje nedavno ponovo preslušao tadašnje snimke, bio sam šokiran: čini mi se da je ta ploča skroz otkačena, zbog tih svega 82 sata – jer kada nemaš vremena za popravak, brzina rada ti diktira drugačiju estetiku, puno grublju, kaotičniju. Dario i ja smo svirali i programirali, ali ljudi koji su snimali sa nama bili su čisti genijalci: Borut Kržišnik na gitari, Jani Hace na basu, Nina Sever na sintesajzeru. Zvuk je bio čisti fucking New York. Mi smo to kombinirali sa elektronikom. Konceptualno, inspiracije su nam uvijek bile – kao što kaže naziv onog korejskog filma: ‘Everything Everywhere All at Once’. Ne biti vjeran žanru, već suprotno od toga – transžanrovski… nekako smo osjećali da je život prekratak da bi stalno jeli jedno isto, recimo pizzu.
‘Ljubav je hladnija od smrti’ je objavljen tako što smo sami finansirali album: prodao sam bubnjeve i kupio ritam mašinu, a Dario se nekako baš tada oženio i dobio je keš od mame za vjenčanje, kog je uložio u studijsko snimanje. Tek kasnije, kad smo prodali nešto ploča, vratili smo mu uloženi novac. Uglavnom, da se Dario nije oženio, ne bismo nikad objavili taj album (smeh). Izdavač, Založba FV, opet smo bili mi, tako da smo i sa te strane sami sve financirali. Srećom, pa smo to uradili koprodukcijski sa prijateljskom nezavisnom kućom iz Bolonje pod imenom Totò Alle Prese Coi Dischi: ploču smo tamo štampali, a omot u Karlovcu, jer je taj koncept omota kao postera bio neobičan i ne krijem da su mi u tome Crass bili inspiracija.
Na kraju, mislim da ‘Tako mladi’ i posle četrdeset godina stoji – nije je pojelo vrijeme. Možemo biti ponosni na tu pjesmu, na koncertima je uvek odlično prolazila. Jednom smo nastupali u Geteborgu, pa sam doživeo da je Šveđani pevaju na našem jeziku”.
Borghesia – “Tako mladi” (1985)
Tako mladi,
a tako mrtvi na dnu
Plutaju među algama
i vlastitim crijevima
A gore na površini
vijore se zastave
pleh banda svira himnu
A galebovi kriče
i pogledom traže
komadiće mesa
*u sljedećim nastavcima pišemo o pjesmama grupa Cacadou Look, Boye, Mizar, Let 3, Obojeni program i Majke
