Možda nekom zvuči prejako rečenica “šta je bio rokenrol”, zbog upotrebljenog prošlog vremena. No, po svim tržišnim pokazateljima – u post-kovid periodu rock’n’roll kao žanr mnogo bolje prodaje stare ploče nego nove. Tokom 2024., od 25 najprodavanijih albuma rock muzike po Billboardu, 20 su bila reizdanja. To je bio konkretan povod da se osmisli ova kolumna. Ali, pravi razlog je pitanje definicije rock’n’rolla kao životnog iskustva koja nigde ne postoji na papiru i već se polako zaboravlja.
Još uvek se svi pozivaju na nasleđe rock kulture, kad hoće da kažu kako su moralno ispravni, koliko god se tvrdilo da je rock’n’roll stvar prošlosti. Ta moralna ispravnost se zasniva na herojskom mitu po kome je rocker neko ko je proživeo ono što propoveda, drugim rečima – da stoji iza onoga o čemu govori u svojim pesmama. I onda i danas, to je bila retkost.
U tome najbolje vidimo do koje mere je rock’n’roll postao deo opšteg svetskog kulturnog nasleđa. Nažalost, u poslednjih tridesetak godina uložen je veliki napor da se ono što je njegova zaostavština pretvori u ideologiju, u dogmu koja se ne može preispitavati, a koja je na silu ugurana u tzv. liberalne društvene vrednosti. Time je zamagljena suština “rock’n’roll iskustva”, što je uvek dovodilo u sumnju uvrežena i nepromenljiva shvatanja, te apelovalo na nas da verujemo samo sami sebi i svom uvidu u stvari. Rock’n’roll postaje lično životno iskustvo tek kad i ako postane deo ličnog odrastanja, koje nas uči da mislimo svojom glavom i preuzimamo odgovornost za sve što radimo, bez oslanjanja na spoljne autoritete. Zrela, autonomna ličnost, koja je doživela i preživela razne stvari u životu, pa i pogubne – bio bi ideal rockera i kao javne i kao privatne ličnosti, te predmet posebnog pop kulturnog mita.
Osnovni nauk ovih numera o kojima ćemo čitati, bio je da popularna muzika – čitaj: umetnost za milione – u industrijskim vremenima XX. veka može i treba da odigra ulogu artističke refleksije društva i moralnog svedočanstva o svom dobu. Ali ne i da služi bilo kakvim konkretnim političkim ciljevima, ukoliko ne želi da uruši sopstvenu autentičnost. Zato rock’n’roll ni danas ne može i ne treba da bude deo nikakve konkretne dnevne političke agende, kako mu se to ponekad natovaruje na vrat, posebno u burnim vremenima kakva su ova.
Sve to piše u tekstovima pesama na koje vam skrećemo pažnju u ovom nizu, pokušavajući da mapiramo šta je bila osnovna poruka rock’n’rolla u vremenima kada je on zaista bio važan, njegovim “zlatnim godinama”, i kako i zbog čega je on postao autonomna društvena snaga, čijeg uticaja su se pribojavale sve strukture vlasti, bez obzira na ideološki predznak.
Možda u ono doba nije bilo potrebe za ovakvim pričama, ali danas, kad je sve podložno brzoj prolaznosti, i muzika se dirigovano svodi na površnu zabavu. Ovim pesmama kao da je namenjena ista sudbina – veoma su prisutne na YouTubeu i streaming servisima, ali se pretvaraju u deo neobaveznih “oldies” playlista, te im preti zaborav u vezi s tim koji je njihov pravi smisao bio. Digitalizovano društvo u kome živimo donosi nova pravila i norme kakve živimo. U njima nikakva autentičnost više nije važna, sve bledi pred moćima kopije. Zato ni društvena poruka rock’n’rolla nije više tako moćna kao nekada – u našem novom svetu, naizgled sve se može zameniti nečim “sličnim”. Pa i mi sami.
Ipak, u ovim pesmama ostaju zabeležene naše Odiseje XX. veka, naše priče koje prenosimo pokolenjima što dolaze za nauk i proučavanje, nadajući se da neko od ovih iskustava sadrži odgovore za uvek tako neizvesnu budućnost.
SLOBODA KAO TAKVA
Bob Dylan – “Like a Rolling Stone” (1965.)
“Like a Rolling Stone” prva je rock pesma sa dubokim značenjem – nešto što u rock ‘n’ rollu dotad nije postojalo jer je on, podsetimo se, prvobitno kreiran kao tinejdžerska zabava za ples subotom uveče. Ona stoji na početku poglavlja zvanog “Bob Dylan sa električnom gitarom” i otvara njegov prelomni album “Highway 61 Revisited” (Columbia, 1965) koji je sav u tom stilu. Od tog trenutka Dylan postaje rockerska persona menjajući paradigmu ove muzike. “Like a Rolling Stone” tako je objava dolaska novog doba, pesma koja je u vreme izdavanja bila doživljena kao himna novog, samosvesnog rock ‘n’ rolla, što se tek rađao.
Bio je to istorijski trenutak obeležen velikim društvenim promenama širom planete, tokom kojih je rock muzika iznikla kao autentičan izraz duha mladih. Omladina je otkrila kako sa rock ‘n’ rollom dobija svoj medij kojim neposredno može da opiše svet kakav je zatekla i zatim poruči kakav bi želela da on bude. Dylan je u tom mladalačkom osvešćenju odigrao glavnu ulogu, nametnuvši novi standard svim bendovima, uključujući još uvek mlade The Beatles i The Rolling Stones.
Taj potencijal kog je rock ‘n’ roll do tog časa skrivao definitivno je i neopozivo bio prepoznat kad je 20. jula 1965. objavljen singl “Like a Rolling Stone”, popevši se brzo na drugo mesto američke i četvrto engleske liste singlova. Bio je to prodor u tek otkriveni univerzum u kome je poruka bila važna jednako kao i muzika, te odjednom nikom nije smetalo što traje čitavih šest minuta, duplo duže nego uobičajeni singlovi tog doba. Rock pesme su počele da pričaju priče.
Dylan je sa “Like a Rolling Stone” istovremeno postao globalna pop zvezda i glasnogovornik mlade generacije, te lider neimenovanog revolucionarnog pokreta kome je rock ‘n’ roll bio program i sredstvo društvene promene.
Jadna mala bogatašica
Dylan nije samo prvi, nego i najveći živi story-teller u istoriji rock ’n’ rolla.
Biti story-teller znači pričati priču, tako što ćeš se odvojiti od predmeta ili teme o kojoj govoriš. Bob skoro nikad nije pisao u ispovednom tonu, karakterističnom kasnije za Neila Younga, Joni Mitchell ili Leonarda Cohena. Ali velika tajna pesme “Like A Rolling Stone” krije se u činjenici da je u pitanju najličnija Dylanova pesma.
Ako poslušate malo pažljivije, postaće vam jasno da u ovoj pesmi ima suviše detalja koji zvuče kao da nam Bob u stvari prepričava nešto što se stvarno desilo. Istina, radi se o njegovoj verziji događaja, ali dok ispreda svoj narativ, nekako je previše uključen u njega. Ta ogorčenost sa kojom izgovara svaku reč, ne može se odglumiti za potrebe uverljivosti priče. Nešto ga je ozbiljno ujelo i nateralo da nam sve ovo kaže.
I tu pesma postaje zaista intrigantna.
“Like a Rolling Stone” je po svemu vrlo neobična kompozicija – po načinu na koji je napravljena, jednako kao i po temi. Nastala je kao improvizacija, muzička i tekstualna. Snimanje je upriličeno 15. i 16. juna 1965. godine u Studiju A izdavačke kuće Columbia Records sa legendarnim Tomom Wilsonom kao producentom i Paulom Griffinom na klaviru, Bobby Greggom na bubnjevima, Bruce Langhorneom na tamburini, Joe Macho Jr. na basu, te Dylanom na električnoj gitari. Više puta je menjala oblik tokom zajedničke svirke okupljenih muzičara u studiju, dok joj konačnu formu nije dao slučajno priključeni početnik – studijski muzičar Al Kooper, improvizujući rif na Hammond orguljama. Stihovi su izvučeni iz zapisanog toka misli dugog deset strana, nastalog za vreme čuvene turneje po Engleskoj sa koje se Bob upravo vratio ovenčan slavom. Tokom te grandiozne studijske improvizacije Dylan je pogodio motiv što će se potom često pojavljivati u rock muzici – temu muškarca koji je ženu do koje mu je stalo upozoravao da ide krivim putem u životu, pre nego što su nastupile loše posledice po nju.
Ali zašto je ova pesma toliko lična, pa ni veliki majstor igranja uloga i kreiranja karaktera to ne može da sakrije, te je u refrenu stalno iznova pita: “Kakav je to osećaj” (“How does it feel?”)?
Odgovor možda sadrži šifrovana oznaka “Miss Lonely” – što je ličnost koji se pominje u pesmi, uz mnoge neobične karaktere sa imenima kao iz “Alise u zemlji čuda” – iza koje se najverovatnije krije glumica i model Edie Sedgwick. Dobro je dokumentovano da su bar na nekoliko trenutaka ove dve mlade čarobne osobe – pred kojima je 1965. padao na kolena ceo trendy Njujork – bile istinski zainteresovane jedna za drugu.
Sam Andy Warhol svedoči o ovoj mogućnosti u svojoj knjizi “POPism: The Warhol ’60s”, gde tvrdi da su mu neki ljudi iz njegovog kruga skrenuli pažnju da se u “Like a Rolling Stone” krije neprijateljski komentar na račun samog Warhola i ekipe koju je okupljao. Razlog za ovo navodno je ležao u činjenici da je Dylan smatrao da ne tretiraju Edie Sedgwick kako treba, odnosno da manipulišu njome eksploatišući njen cutting edge izgled i nepromišljenost, što je uvid kog je mogao da stekne tokom njihovog upoznavanja, te pregovora o zajedničkom filmu u Warholovoj režiji (Edie ih je snimila nekoliko, kao još jedna od potrošnih zvezda avangardnog miljea oko Factoryja, pre nego što je postala narkomanka i izgubila sav svoj novac). Kratki flert među njima krajem 1965. završio se već početkom 1966. kad je saznala da se Dylan tajno venčao sa Sarom Lownds.
No, čak i ako je u pitanju neka druga ženska osoba, Dylan nam je kroz “Like a Rolling Stone” ponudio večnu priču o sudbini devojke koja je umislila da ima sve na svetu, ali su je izneverili svi koji su mogli, pošto sama o sebi nije umela da vodi računa. Bob ne prestaje da nas obasipa usput provučenim socijalnim komentarima koji otkrivaju suštinu klasnog društva i farsičnosti što ga svuda prati. Ništa u okruženju u kome se kreće mlada devojka zanesena sobom i svojim prividnim uspehom u visokim krugovima koji se super zezaju (Koja bi rekao: “ekipa komika i šala”) – zapravo nije stabilno i pouzdano. I kao što će i sama otkriti sa vremenom, sve su to bile kulise, a svaki lik koji joj je nešto obećavao bio je fake, prazna priča. Čista gluma ispunjava živote ovog serkla koja se predstavlja kao društveni vrh.
“Like a Rolling Stone” brutalan je i razobličavajući udarac kog je Dylan zadao svetu foliranata, alternativnom kvazi-arty društvancetu, čijih je pripadnika uvek bilo previše na obodima muzičke scene. Tragično je shvatiti da neki ljudi – i onda i sad – nikako ne primećuju da je “biti cool” najčešće čista poza te da te ona uopšte ne štiti od pada u svet “kotrljajućeg kamenja” koga svako može da šutira po ulici kako hoće.
Zato nije ni važno ko su bili “Gospođica usamljenica (Miss Lonely)”, “Napoleon u prnjama (Napoleon in rags)”, ili “Diplomata koji vozi hromiranog konja, dok mu sijamska mačka stoji na ramenu (You used to ride on a chrome horse with your diplomat / Who carried on his shoulder a Siamese cat)”. Svi oni i sada stvarno postoje, među nama.
Pakao materijalizma
Zašto je ton ove pesme tako dobrog raspoloženja, dok opisuje nešto što slobodno možemo nazvati ljudskom tragedijom? Dylan je verovatno želeo da farsičnom atmosferom pesme podcrta vanvremenski karakter ove skaske. To je bajka o propaloj ženi, sa posebnim naukom na kraju.
U njoj je zacementiran odnos muškarca kao nekog ko zna istinu o odnosima među ljudima, na osnovu svog ličnog iskustva – i lakomislene žene koja dopušta da je njene fantazije o boljem, lagodnijem i zabavnijem životu zavedu, prevare i na kraju razbiju o nevidljiive hridi egzistencije. Muškarac govori ženi da ga nije slušala kad je bilo vreme i da je radila po svome, povodeći se za nedobronamernim folirantima, za koje će se ispostaviti da su samo želeli da je iskoriste. Pesma sadrži detaljan opis njenog pada – nedostaju samo imena aktera – te nas sa lakoćom uverava da nije reč o muškoj osvetničkoj fantaziji, nego o žalosnom izveštaju iz stvarnog života.
Sa svakim taktom postaje sve nevažnije da li su se događaji desili tako kako su opisani. Priča se polako pretvara u storiju o slepilu taštine, oholosti i gordosti, koju u sebi nose mladi, lepi i naizgled hrabri prestupnici koji krše pravila svog (visokog) društvenog kruga. Bogatog su porekla i zaštićeni, a njihova cool aura samo je prevara u koju su se sami upetljali, da bi na kraju u toj maskaradi bili i sami prevareni od strane onih koji stvarno vode igru. Manekeni hipsteraja postojali su i tada, i u svom savremenom pop kulturnom obliku upravo su i izmišljeni sredinom šezdesetih. I još tada su bili puni nadmenosti prema svima „običnima“.
Glavni lik se na kraju nalazi u poziciji u kojoj je bio Dylan kad je prvi put došao u veliki grad – nema ništa i nikoga, ne zna šta će i kad jesti sledeći put, nema kuću kojoj može da se vrati. Na kraju ove pripovesti, osoba obitava na onom istom mestu u životu gde je Dylan bio na svom početku, ali potpuno nespremna da tako živi.
I tu ova pesma naglo postaje čudesna, pretvarajući se iz zajedljive nabrajalice katastrofa jedne mlade žene, u priznanje kako je njen pad na dno zapravo ulazak u svet u kome se narator najbolje snalazi i gde počinje pravo oslobađanje. Ono što se iz buržoaske perspektive čini kao propast, zapravo donosi jedinu istinsku ličnu slobodu.
To je ono „kad nemaš ništa, te nemaš šta izgubiti“, i „kad nemaš više tajne koje možeš otkriti“. Čovek definisan imanjem oslobađa se nemanjem.
I to je veliki nauk za sve nas – a posebno za sve „poor little rich girls“ – kog je ponudio rock ’n’ roll kroz usta Boba Dylana. Prvi veliki udarac svetu materijalističkog totalitarizma.
How does it feel?
Propast pod teretom bezdušnog materijalizma – to je tema ove jedinstvene pesme. Opis zavodljivog društva mladih i starih foliranata kao čiste laži, koja rastrže jednu mladu ženu, delovao je kao sa punkerskom oštricom dato upozorenje mladima šta ih čeka u svetu odraslih. Primer ranjive i nezaštićene devojke koja u njemu strada, samo je ovu priču učinio svima prepoznatljivom.
Ovo je kompozicija u kojoj se sučeljavamo ne samo sa slobodom izbora – tom temom dana – nego i sa posledicama pogrešnih izbora. I niko zato ne može da kaže Dylanu da – pored svih ostalih profetskih stvari koje je izgovorio – nije upozorio buduću rock generaciju i na to da je sama odgovorna za svoju sudbinu.
Njen deo bili su i loši životni izbori. Sama odluka da se ne robuje malograđanskim pravilima nije značila da osoba zna šta da uradi sa novostečenom slobodom. Štaviše, to je bilo ključno pitanje koje je mučilo celu generaciju rešenu da raskine sa pređašnjim merkantelistički orijentisanim svetom svojih očeva i majki.
Dylan je jednom prilikom ponudio sledeći odgovor na pitanje “o kome peva”: svi njegovi likovi u pesmama zapravo su on sam.
I stvarno, Bob je zapravo taj koji se pitao – šta uraditi sa svojom slobodom, kad je napokon osvojimo? Šta je sloboda? Nemanje ničeg da te vezuje? Sloboda da odeš kad hoćeš i počneš negde ispočetka? Sloboda samoće? Dylan je sva ova pitanja direktno postavio svojoj generaciji kroz ovu pesmu i to je učinilo “Like a Rolling Stone“ jednom od najvećih svih vremena.
Bob Dylan – “Like a Rolling Stone” (1965):
Once upon a time you dressed so fine
Threw the bums a dime in your prime, didn’t you?
People call say ‘beware doll, you’re bound to fall’
You thought they were all kidding you
You used to laugh about
Everybody that was hanging out
Now you don’t talk so loud
Now you don’t seem so proud
About having to be scrounging your next meal
How does it feel, how does it feel?
To be without a home
Like a complete unknown, like a rolling stone
Ahh you’ve gone to the finest schools, alright Miss Lonely
But you know you only used to get juiced in it
Nobody’s ever taught you how to live out on the street
And now you’re gonna have to get used to it
You say you never compromise
With the mystery tramp, but now you realize
He’s not selling any alibis
As you stare into the vacuum of his eyes
And say do you want to make a deal?
How does it feel, how does it feel?
To be on your own, with no direction home
A complete unknown, like a rolling stone
Ah you never turned around to see the frowns
On the jugglers and the clowns when they all did tricks for you
You never understood that it ain’t no good
You shouldn’t let other people get your kicks for you
You used to ride on a chrome horse with your diplomat
Who carried on his shoulder a Siamese cat
Ain’t it hard when you discovered that
He really wasn’t where it’s at
After he took from you everything he could steal
How does it feel, how does it feel?
To be on your own, with no direction home
Like a complete unknown, like a rolling stone
Ahh princess on a steeple and all the pretty people
They’re all drinking, thinking that they’ve got it made
Exchanging all precious gifts
But you better take your diamond ring, you better pawn it babe
You used to be so amused
At Napoleon in rags and the language that he used
Go to him he calls you, you can’t refuse
When you ain’t got nothing, you got nothing to lose
You’re invisible now, you’ve got no secrets to conceal
How does it feel, ah how does it feel?
To be on your own, with no direction home
Like a complete unknown, like a rolling stone
Piše: Dragan Ambrozić