Možda nekom zvuči prejako rečenica “šta je bio rokenrol”, zbog upotrebljenog prošlog vremena. No, po svim tržišnim pokazateljima – u post-kovid periodu rock’n’roll kao žanr mnogo bolje prodaje stare ploče nego nove. Tokom 2024., od 25 najprodavanijih albuma rock muzike po Billboardu, 20 su bila reizdanja. To je bio konkretan povod da se osmisli ova kolumna. Ali, pravi razlog je pitanje definicije rock’n’rolla kao životnog iskustva koja nigde ne postoji na papiru i već se polako zaboravlja.
Još uvek se svi pozivaju na nasleđe rock kulture, kad hoće da kažu kako su moralno ispravni, koliko god se tvrdilo da je rock’n’roll stvar prošlosti. Ta moralna ispravnost se zasniva na herojskom mitu po kome je rocker neko ko je proživeo ono što propoveda, drugim rečima – da stoji iza onoga o čemu govori u svojim pesmama. I onda i danas, to je bila retkost.
U tome najbolje vidimo do koje mere je rock’n’roll postao deo opšteg svetskog kulturnog nasleđa. Nažalost, u poslednjih tridesetak godina uložen je veliki napor da se ono što je njegova zaostavština pretvori u ideologiju, u dogmu koja se ne može preispitavati, a koja je na silu ugurana u tzv. liberalne društvene vrednosti. Time je zamagljena suština “rock’n’roll iskustva”, što je uvek dovodilo u sumnju uvrežena i nepromenljiva shvatanja, te apelovalo na nas da verujemo samo sami sebi i svom uvidu u stvari. Rock’n’roll postaje lično životno iskustvo tek kad i ako postane deo ličnog odrastanja, koje nas uči da mislimo svojom glavom i preuzimamo odgovornost za sve što radimo, bez oslanjanja na spoljne autoritete. Zrela, autonomna ličnost, koja je doživela i preživela razne stvari u životu, pa i pogubne – bio bi ideal rockera i kao javne i kao privatne ličnosti, te predmet posebnog pop kulturnog mita.
Osnovni nauk ovih numera o kojima ćemo čitati, bio je da popularna muzika – čitaj: umetnost za milione – u industrijskim vremenima XX. veka može i treba da odigra ulogu artističke refleksije društva i moralnog svedočanstva o svom dobu. Ali ne i da služi bilo kakvim konkretnim političkim ciljevima, ukoliko ne želi da uruši sopstvenu autentičnost. Zato rock’n’roll ni danas ne može i ne treba da bude deo nikakve konkretne dnevne političke agende, kako mu se to ponekad natovaruje na vrat, posebno u burnim vremenima kakva su ova.
Sve to piše u tekstovima pesama na koje vam skrećemo pažnju u ovom nizu, pokušavajući da mapiramo šta je bila osnovna poruka rock’n’rolla u vremenima kada je on zaista bio važan, njegovim “zlatnim godinama”, i kako i zbog čega je on postao autonomna društvena snaga, čijeg uticaja su se pribojavale sve strukture vlasti, bez obzira na ideološki predznak.
Možda u ono doba nije bilo potrebe za ovakvim pričama, ali danas, kad je sve podložno brzoj prolaznosti, i muzika se dirigovano svodi na površnu zabavu. Ovim pesmama kao da je namenjena ista sudbina – veoma su prisutne na YouTubeu i streaming servisima, ali se pretvaraju u deo neobaveznih “oldies” playlista, te im preti zaborav u vezi s tim koji je njihov pravi smisao bio. Digitalizovano društvo u kome živimo donosi nova pravila i norme kakve živimo. U njima nikakva autentičnost više nije važna, sve bledi pred moćima kopije. Zato ni društvena poruka rock’n’rolla nije više tako moćna kao nekada – u našem novom svetu, naizgled sve se može zameniti nečim “sličnim”. Pa i mi sami.
Ipak, u ovim pesmama ostaju zabeležene naše Odiseje XX. veka, naše priče koje prenosimo pokolenjima što dolaze za nauk i proučavanje, nadajući se da neko od ovih iskustava sadrži odgovore za uvek tako neizvesnu budućnost.
ŽELIM SVE I ŽELIM SAD
The Rolling Stones – “(I Can’t Get No) Satisfaction” (1965.)
Mnogi su se našli pametni da proglašavaju razne numere ključnim rock ’n’ roll pesmama. Ali postoji samo jedna među njima na kojoj počiva ceo rock ’n’ roll. Pesma The Rolling Stonesa “(I Can’t Get No) Satisfaction” prva je hit numera nekog banda za koju smo sigurni da u potpunosti otelotvoruje mit o rock ’n’ rollu. To je prvi put da je rocker otvoreno predstavljen kao nezadovoljni otpadnik, neko ko živi mimo pravila, neko ko nije zadovoljan poretkom stvari.
Čuli smo je million puta od tad. To je pesma koja je pretvorila rock ’n’ roll u jezik pobune mladih. Glavni junak glasno saopštava istinu o svom životnom statusu proklamujući da ništa što mu se nudi ne uspeva da ga zadovolji. Nikad ne uspeva da dobije ono što mu je stvarno potrebno. Većina tinejdžera delila je ovo uverenje jer za njih naizgled ničeg nije bilo u svetu kog su tog časa imali da naslede.
Pesma govori o tome koliko je omladina nezadovoljna i, konačno, od tog momenta – neopozivo svesna svog nezadovoljstva. Njeno nezadovoljstvo je totalno i sveobuhvatno. Ona nije nezadovoljna konkretno ovim ili onim, nego svime. Celokupnim stanjem koje nije dostojno čoveka.
I zato nema popravke sistema. Koliko god čovek pokušavao da se u njega uklopi, on naprosto ne valja.
„Satisfaction“ zato posredno nagoveštava prevrat, obećava pobunu, i odbacuje sve koji stoje uz postojeći status quo.
NOVE SLOBODE ZA NOVA POKOLJENJA
Postoji mnogo svedočanstava o tome da su The Rolling Stones, kao respektabilan mladi engleski bend koji je voleo rhythm & blues i blues, pod uticajem menadžera Andrewa Looga Oldhama usvojili izgled “opasnih momaka” iz kraja. Bio je to ključan potez. Ne samo da su se nametnuli kao suprotnost već etabliranim The Beatles, nego i svim drugim rock bendovima koji su u to vreme nosili uniformno ista odela kad su nastupali. The Rolling Stones su se, naime, na omotu svog prvog, istoimenog albuma pojavili obučeni – svako na svoj način.
Već samo to je bilo dovoljno da budu shvaćeni kao vesnici nove slobode. Prva dva istoimena albuma puna obrada prošla su im odlično u Engleskoj, a potom polako i u Americi. No, vremena su počela da se menjaju i umesto interpretatora publika je sve više tražila autore. Jedan od bukvalno prvih pokušaja tog tipa kog su potpisali Mick Jagger i Keith Richards kao kreativni tandem – singl “The Last Time” – bio je number 1 na Ostrvu početkom 1965., što je već ukazivalo na prisustvo značajne količine talenta. No, neverovatno je da je već njihov sledeći singl – “(I Can’t Get No) Satisfaction” – u potpunosti izmenio istoriju popularne kulture.
RADIKALNA SEKSUALNOST
Za razliku od The Beatles u čijim je pesmama iz tog doba seks bio prisutan samo na nivou nagoveštaja, The Rolling Stones su od seksualnosti napravili glavni deo svog iskaza, imidža i slobodarske poruke. Bio je to najvažniji privatni izbor kog je mlada osoba mogla da napravi. Njihove aluzije su se zato jasno ticale onoga o čemu su svi ćutali, mada su praktikovali ili želeli da praktikuju. Pričajući o „zabranjenom voću“, ovaj bend prvi je progovorio jezikom mladih miliona, što su u njima prepoznali nekog kome se dešavaju iste stvari kao i njima samima, i koji – konačno – saopštava njihovu istinu o svemu tome.
The Rollings Stones nisu bili tipični glasnogovornici generacije kao Bob Dylan. Oni nisu ništa govorili umesto nekog. Oni su prosto bili deo naraštaja koji nije imao pravo glasa kad god su neka važna društvena pitanja bila na dnevnom redu. Njih ništa nisu pitali ni kad se raspravljalo o interesima mladih. Za njih je sve bilo odavno zacrtano, „znao se red“ i u porodici, a kamoli na nivou nacije. Niko ih ništa nije pitao ni u vezi seksa. On je bio zabranjen pre braka, a devojke koje su ga upražnjavale rizikovale su opšte prezrenje. Dečacima je naizgled bilo lakše, ali i njima bi sledila porcija prezira za sve ono što bi šire okruženje smatralo „nečasnim ponašanjem“. Okovi oko telesne čulnosti delovali su kao da će večno trajati.
Rock ’n’ roll se stoga pojavio kao obećanje slobode – razne skrivene šifre pod kojima su se krile aluzije na slobodnije seksualno ponašanje prosto su eksplodirale i izlile se na tržište pop muzike namenjene belačkoj omladini. Elvis Presley, Chuck Berry, Little Richard, Jerry Lee Lewis – svi su uvijeno ili manje uvijeno govorili o istoj temi. Temi koja je uvek spajala žensko i muško u vrelini plesne večeri, bilo kad i bilo gde na svetu.
No, trebalo je da rock ’n’roll dođe do evropskih obala i da zaživi u Engleskoj, da bi sredinom šezdesetih The Rolling Stones od ove teme naprave statement univerzalne važnosti na svom prvom velikom, svetskom hitu, toj pesmi po kojoj su ostali prepoznatljivi za sva vremena. Pojava singla “(I Can’t Get No) Satisfaction” zaista je bila civilizacijski prodor, objava jedne nove kulture u nastajanju, čiji smo naslednici ostali do dana današnjeg.
Rock kao kultura sa svojim vrednosnim sistemom podrazumevao je iskrenost, a pre svega iskrenost prema sebi. Ona ne bi bila kompletna bez otvorenog govora o seksu. The Rolling Stones su postali veliki upravo zato što su zauvek otvorili tu mogućnost. Oni su priznali da seksualnost svakog od nas postoji. Odjednom su je obasjali svetlošću kroz govor o nezadovoljstvu kao trajnom stanju. Sad je svako mogao da kaže nešto o svom seksualnom iskustvu – šta više, to je postalo normalno.
META PESMA
U vreme kad su The Roling Stones spevali „Satisfaction“ još nije bilo filmova u kojima se ova tema pojavljivala tako razotkriveno niti likovnih dela koja bi o tome svedočila, a tek nekolicina romanopisaca i pesnika ponešto je prozborila. Deo svog ugleda kao do tad nečuvenog sredstva za dovođenje u pitanje ustaljenog reda i poretka – rock ’n’ roll duguje upravo The Rolling Stonesima.
The Rolling Stones su ovom pesmom postali onaj preko potrebni rani dokaz da je rock ’n’ roll društvena sila koja je u stanju da direktno utiče na samosvest ljudi, posebno mladih. A njihovo nezadovoljstvo, naravno, nije bilo samo seksualno, nego opšte. I ticalo se stvari koje su bile okosnica sveta odraslih u kog su ih gurali, što je nudio sloj laži naređan na sloj nesreće. Grubo odrastanje u javnim školama, slabo plaćeni poslovi, težak rad i siromaštvo pod starost – to je ono što je čekalo skoro sve, dok su moderni uslovi života kroz urbanizaciju samo dodatno kidali uobičajene porodične veze.
Ništa od onoga što se nudilo kao životni scenario nije obezbeđivalo egzistenciiju po svojim merilima. Zato su rock ’n’ roll heroji bili i neophodni. Trebalo ih je hitno izmisliti kao heroje svoje slobode.
ZABELEŽENO U SNU
Mick Jagger je svojevremeno ovako opisao značaj “(I Can’t Get No) Satisfaction“: „To je bila pesma koja je stvorila The Rolling Stones, pretvorila nas iz običnog benda u ogroman, džinovski bend… Ima veoma zarazno ime. Ima veoma zarazan gitarski rif. Ima odličan gitarski zvuk – što je tad bilo originalno. I oslikava duh vremena, što je veoma važno u takvim stvarima… A tema je bila otuđenje“.
Slučaj je hteo da je „Satisfaction“ snimljena u Americi, baš kako i treba, kao na nekom hodočašću. Prva verzija je zabeležena u Čikagu, u legendarnom Chess Studiju 10. maja 1965., domu električnog crnačkog bluesa kog su The Rolling Stones toliko voleli. Ona je nastala kao način da se usnimi rif kog je bukvalno u snu Keith Richards zabeležio na svom Phillips kasetašu (probudio se, odsvirao ga na akustičnoj gitari i opet zaspao, te se na snimku zapravo prvo čuje legendarni rif, pa 40 minuta njegovog hrkanja). Definitivnu će verziju “Satisfaction“ dobiti dva dana kasnije, 12. maja u RCA Studiju u Holivudu, Kalifornija – promenjen je ritam i dodat fuzzbox na gitarski zvuk (u pitanju je rana fuzz pedala Gibson Maestro Fuzz-Tone, model FZ-1). Sastav su činili Mick Jagger – vokali, Keith Richards – električna gitara, Brian Jones – akustična gitara, Bill Wyman – bas gitara, Charlie Watts – bubnjevi, te gostujući član Jack Nitzssche – klavir, producent je bio Andrew Loog Oldham, a snimatelj Dave Hassinger.
Richards je zamišljao da je u pitanju samo demo skica i da će kasnije dodati duvačku sekciju, no ostatak benda je smatrao da je numera završena. Šta više, po nekim sećanjima, sami autori Jagger i Richards nisu u prvi mah smatrali da treba da bude objavljena kao singl, ali ih je nadglasao ostatak benda, kao i već pomenuti uvaženi menadžer Andrew Loog Oldham.
Ponešto od tog inicijalnog neverovanja u kompoziciju otkrivaju i datumi objavljivanja: 4. jun 1965. u SAD, a tek 20. avgust u Velikoj Britaniji. Na oba tržišta dospela je na prvo mesto top liste i ostala u srcima dovoljnog broja ljudi da se i danas smatra najpoznatijom pesmom najpoznatijijeg rock ’n’ roll banda svih vremena. Godine 1998. primljena je u Grammy Hall of Fame, a 2006. dodata u američki Library of Congress’ National Recording Registry, kao „kulturno, istorijski i estetski važna“.
NAŠA PESMA
Ovo je pesma o rock ‘n’ rollu. Pesma koja ga istovremeno objašnjava i čini ga rock ‘n’ rollom. Taj zahtev za momentalnim zadovoljenjem svojih želja, bio je sažetak svih obećanja rock ‘n’ rolla u jednoj rečenici. On odjekuje u svakoj rock pesmi koja je došla posle “Satisfaction”.
Pesma je i danas neopisivo moderna. Kad Jagger govori o nezadovoljstvu kog oseća dok sluša nekog čoveka na radiju kako pokušava da ga naloži nekom ispraznom pričom – zar to nije isto ono nezadovoljstvo koje danas naslućujemo u sebi dok nam pune vidokrug besmislenim poluinformacijama pokušavajući da nas zavedu da mislimo na ovaj ili onaj način? Tip koji mu se obraća pri tom ne puši iste (jeftine) cigarete kao Mick. Devojka kojoj se obraća baš sad ne može nikako da ga vidi. Slogan za sloganom i sve što Mick kaže – istina je.
Kako da ne budeš besan kad svi pokušavaju da te odvedu na neki pogrešan i lažan put? Nezadovoljan si, a to nezadovoljstvo postaje tvoje trajno stanje. Nije li bilo isto i svih prethodnih godina od kad je prvi put puštena na radiju, nije li tako isto i danas?
I danas smo nezadovoljni. Svaki put kad pomislimo da smo sve već videli i da smo se nekako provukli kroz život, ova pesma nas uvek privede pameti podsetivši nas da – i dalje nismo zadovoljni onim što nam se dešava, niti onim što smo uradili i postigli na ovom svetu, i ne možemo to nikad biti. Nije li to nezadovoljstvo zapravo sinonim za slobodu, ono što nas tera napred, da tražimo nešto svoje?
„(I Can’t Get No) Satisfaction“ prepoznajemo sa prvim taktom, pre vokala. Rif je postao opšteprihvaćen kao ikoničan, jednako kao i refren. Gitara zvuči kao alarm. Bubanj kao zapovest. Glas kao otkriće, posle koga ništa ne može biti isto. Saopštava nam jasnu istinu da nismo zadovoljni. Istinu za koju smo znali da je naša istina, ali nismo našli način da je do sad kažemo.
I zato skačemo kad je negde čujemo. To je naša pesma.
I to je prava istina o rock ’n’ rollu i njegovim herojima: gledali smo ih kako upražnjavaju slobodu – i mi smo želeli isto tako. Oni su nam omogućili da je doživimo.
The Rolling Stones – “(I Can’t Get No) Satisfaction”
I can’t get no satisfaction
I can’t get no satisfaction
Gonna try and I try and I try and I try
I can’t get no
I can’t get no
When I’m driving in my car
And the man comes on the radio
And he’s tellin’ me more and more
‘Bout some useless information
Supposed to fire my imagination
I can’t get no
No, no, no
Hey, hey, hey
That’s what I say
I can’t get no satisfaction
I can’t get no satisfaction
Gonna I try and I try and I try and I try
I can’t get no
I can’t get no
When I’m watchin’ my TV
And a man comes on to tell me
How white my shirts should be
But he can’t be a man ’cause he doesn’t smoke
The same cigarettes as me
I can’t get no
No, no, no
Hey, hey, hey
That’s what I say
I can’t get no satisfaction
I can’t get no girl reaction
Gonna I try and I try and I try and I try
I can’t get no
I can’t get no
When I’m riding round the world
And I’m doing this and I’m signing that
And I’m trying to make some girl who tell me
“Baby better come back maybe next week
‘Cause you see I’m on a losing streak”
I can’t get no
Oh no no no
Hey hey hey
That’s what I said
I can’t get no
I can’t get no
I can’t get no
No satisfaction
No satisfaction
No satisfaction
No satisfaction
I can’t get no