Možda nekom zvuči prejako rečenica “šta je bio rokenrol”, zbog upotrebljenog prošlog vremena. No, po svim tržišnim pokazateljima – u post-kovid periodu rock’n’roll kao žanr mnogo bolje prodaje stare ploče nego nove. Tokom 2024., od 25 najprodavanijih albuma rock muzike po Billboardu, 20 su bila reizdanja. To je bio konkretan povod da se osmisli ova kolumna. Ali, pravi razlog je pitanje definicije rock’n’rolla kao životnog iskustva koja nigde ne postoji na papiru i već se polako zaboravlja.
Još uvek se svi pozivaju na nasleđe rock kulture, kad hoće da kažu kako su moralno ispravni, koliko god se tvrdilo da je rock’n’roll stvar prošlosti. Ta moralna ispravnost se zasniva na herojskom mitu po kome je rocker neko ko je proživeo ono što propoveda, drugim rečima – da stoji iza onoga o čemu govori u svojim pesmama. I onda i danas, to je bila retkost.
U tome najbolje vidimo do koje mere je rock’n’roll postao deo opšteg svetskog kulturnog nasleđa. Nažalost, u poslednjih tridesetak godina uložen je veliki napor da se ono što je njegova zaostavština pretvori u ideologiju, u dogmu koja se ne može preispitavati, a koja je na silu ugurana u tzv. liberalne društvene vrednosti. Time je zamagljena suština “rock’n’roll iskustva”, što je uvek dovodilo u sumnju uvrežena i nepromenljiva shvatanja, te apelovalo na nas da verujemo samo sami sebi i svom uvidu u stvari. Rock’n’roll postaje lično životno iskustvo tek kad i ako postane deo ličnog odrastanja, koje nas uči da mislimo svojom glavom i preuzimamo odgovornost za sve što radimo, bez oslanjanja na spoljne autoritete. Zrela, autonomna ličnost, koja je doživela i preživela razne stvari u životu, pa i pogubne – bio bi ideal rockera i kao javne i kao privatne ličnosti, te predmet posebnog pop kulturnog mita.
Osnovni nauk ovih numera o kojima ćemo čitati, bio je da popularna muzika – čitaj: umetnost za milione – u industrijskim vremenima XX. veka može i treba da odigra ulogu artističke refleksije društva i moralnog svedočanstva o svom dobu. Ali ne i da služi bilo kakvim konkretnim političkim ciljevima, ukoliko ne želi da uruši sopstvenu autentičnost. Zato rock’n’roll ni danas ne može i ne treba da bude deo nikakve konkretne dnevne političke agende, kako mu se to ponekad natovaruje na vrat, posebno u burnim vremenima kakva su ova.
Sve to piše u tekstovima pesama na koje vam skrećemo pažnju u ovom nizu, pokušavajući da mapiramo šta je bila osnovna poruka rock’n’rolla u vremenima kada je on zaista bio važan, njegovim “zlatnim godinama”, i kako i zbog čega je on postao autonomna društvena snaga, čijeg uticaja su se pribojavale sve strukture vlasti, bez obzira na ideološki predznak.
Možda u ono doba nije bilo potrebe za ovakvim pričama, ali danas, kad je sve podložno brzoj prolaznosti, i muzika se dirigovano svodi na površnu zabavu. Ovim pesmama kao da je namenjena ista sudbina – veoma su prisutne na YouTubeu i streaming servisima, ali se pretvaraju u deo neobaveznih “oldies” playlista, te im preti zaborav u vezi s tim koji je njihov pravi smisao bio. Digitalizovano društvo u kome živimo donosi nova pravila i norme kakve živimo. U njima nikakva autentičnost više nije važna, sve bledi pred moćima kopije. Zato ni društvena poruka rock’n’rolla nije više tako moćna kao nekada – u našem novom svetu, naizgled sve se može zameniti nečim “sličnim”. Pa i mi sami.
Ipak, u ovim pesmama ostaju zabeležene naše Odiseje XX. veka, naše priče koje prenosimo pokolenjima što dolaze za nauk i proučavanje, nadajući se da neko od ovih iskustava sadrži odgovore za uvek tako neizvesnu budućnost.
GREH BEZ SPASENJA
The Animals – “The House of the Rising Sun” (1964.)
“The House of the Rising Sun” pesma je za koju su svi svesni da spada među najveće ikad napisane, ali joj nikad nije odato zasluženo priznanje.
U razvoju ranog rock ‘n’ rolla bilo je nekoliko momenata kroz koje je postao svestan sebe i svoje moći, preuzimajući ulogu socijalne savesti. Jedan od takvih presudnih trenutaka definitivno je bila pojava pesme “The House of the Rising Sun” u verziji engleskog benda The Animals.
Važna je i nikad dovoljno istaknuta istorijska činjenica da su The Animals svoju rockersku verziju ovog folk standarda objavili 19. juna 1964. – čitavih godinu dana pre nego što je Dylan javno uzeo električnu gitaru u ruke na Newport Folk Festivalu (20. jula 1965) i potom objavio legendarnu pesmu “Like A Rolling Stone” (25. jula 1965). The Animals su bili ti hrabri pioniri na nepoznatoj teritoriji. Zabeležili su ovom numerom neočekivan number 1 hit sa obe strane Atlantika i zahvaljujući njenom enormnom uspehu ostali zauvek upisani u povesti (5 miliona prodatih primeraka singla, mada je trajao duže od tada nezamislivih 4 minuta). Ali, oni su bili ti koji su prvi izveli ovaj skok u nepoznato, praktično nateravši Dylana da i sam krene u istom pravcu.
I mada električna gitara ovde nije igrala glavnu ulogu – nego magično odsvirane klavijature – njihova “Kuća izlazećeg sunca” bila je nesumnjivi rock ‘n’ rolla čin prvog reda. U njoj se dešava nešto do tad nezamislivo – u jednoj mainstream pesmi, junak postaje čovek sa društvenog dna. Oblik u kome je njegova priča nama preneta – ispovedan je, i izrečen kao upozorenje mladima da ne idu njegovim putem… Ali, dok do upozorenja dođe, priča je već ispričana i ono što ostaje u ovoj grandioznoj kompoziciji u verziji The Animalsa, zapravo je storija o ljudskom životu u bespuću nemaštine, koja je toliko velika da se samo kocka i alkoholizam vide kao mogući spas, iz generacije u generaciju, sa oca na sina.
Koliko god pesma upozoravala na loše izbore, nepobitno je bilo da je njen glavni junak zapravo otpadnik, osoba koja živi na ivici zakona, po svim kriterijumima građanskog društva. Pojava anti-heroja i teme greha bile su apsolutni noviteti na vrhovima top lista.
“Kućom izlazećeg sunca” rock ‘n’ roll je obznanio da je došao da sruši utvrđena pravila, i u budućnosti donese sa sobom slobodu opisivanja stvarnosti onakvom kakva je bila – što uopšte nije bilo predviđeno tadašnjim strogim pravilima pravljenja pop muzike, oličenim u krajnje rigoroznim protokolima muzičkog biznisa i radijske prezentacije.
LIČNA APOKALIPSA
“The House of the Rising Sun” prastara je pesma. Ne zna se ni ko ju je napisao.
Smatra se da su njeni koreni duboko u engleskoj folk tradiciji, gde se slična tema pojavljuje još u 16. veku, tvrde muzikolozi. U modernim vremenima prvi put se pominje 1905, kao pesma za koju su znali američki rudari, ali ona nije zapisana. Najstarija u štampi objavljena verzija potiče iz 1925, sa stihovima koje je zabeležio Robert Winslow Gordon u pulp magazinu “Adventure”. Njen prvi snimak nastao je 1933, kad ju je pod imenom “Rising Sun Blues” izveo par pevača sa Apalačkih planina, Clarence “Tom” Ashley i Gwen Foster. Clarence je tvrdio da ju je naučio od svog dede Enocha Ashleya, za koga se zna da je bio mladić u vreme Građanskog rata u SAD (1861 – 1865), što bi značilo da je svoj savremeni lik dobila davno pre početka 20. veka.
Nove verzije potom se ubrzano pojavljuju tokom sledećih decenija i objavljuju ih sve same američke legende – Woody Guthrie (1941), Lead Belly (1944 i 1948), Pete Seeger (1958), Judy Collins (1959), Joan Baez (1960), Nina Simone (1962)… Kroz njih je pesma postala dobro poznat standard, čija je sudbonosnost očigledno odavno bila prepoznata.
Njena mitska snaga počiva na motivu. U pitanju je večna priča o grehu i spasenju koje nikad ne dolazi. Pošto smo svi skloni nekom grehu, možemo u ovome prepoznati i upozorenje o mogućoj ličnoj propasti. Pesma ima moć da nam tajnim jezikom objasni nešto o nama samima i svojoj sudbini na svetu.
Krajnje neobičnu istoriju “The House of Rising Sun” obeležava činjenica da ona ima svoj život i kao ženska i kao muška pesma, što je apsolutno jedinstven slučaj. Ova čudnovatost prati je od samog početka: kad je prvi put zapisana 1925. – upotrebljen je ženski rod, a kad je prvi put snimljena 1933. – čujemo je u muškom licu. Jednom govori o sudbini prostitutke, drugi put o sudbini kockara. No njenu istinu izgovaraju podjednako uverljivo i pevačice i pevači, jer se odnosi na sve ljude. A najviše na nas same. I to mnogo govori o unutrašnjoj snazi narativa – kako god da je izvodite, ona svedoči o individualnoj apokalipsi koja preti svakom od nas.
PESMA ZA SVA VREMENA
The Animals su engleski bend osnovan 1962, u čijem sastavu su bili Eric Burdon – vokal, Hilton Valentine – električna gitara, Chas Chandler – bas gitara, Alan Price – električne orgulje, te John Steel – bubnjevi. Po njihovim svedočenjima, u jednom trenutku hitno im je zatrebala efektna pesma kojom bi završavali koncerte na važnoj turneji, gde su se pojavili kao predgrupa velikom Chucku Berryju… Tražili su neku stvar drugačiju od čisto rockerskih komada kojima su se obično završavali nastupi u to vreme. Eric Burdon se setio starog folk broja, kog je čuo u rodnom Newcastleu u interpretaciji uticajnog lokalnog izvođača Johnnyja Handlea, i uverio druge da je to pravi izbor, ukoliko žele da skrenu pažnju na sebe. Osećaj ga nije prevario. Publika je na koncertima oduševljeno prihvatila ovaj neočekivani potez sa rockerskim izvođenjem jedne duboke, poetske kompozicije.
The Animals su pesmu naučili od Boba Dylana. Kad su ušli u studio tog 18. maja 1964, oslonili su se na njegov snimak sa debi albuma iz marta 1962, na kome je korišćen izuzetan aranžman Davea Van Ronka (još jedna folk zvezda boemskih kafića Greenwich Villagea). Dodali su čuveni uvodni arpeggio na gitari i nezaboravni solo na klavijaturi, dok je Burdon brilijantno interpretirao sav čemer stihova, pošto je zahvaljujući svom radničkom poreklu suviše dobro poznavao sličan severno-engleski rudarski i lučki milje, pun onih koji nisu imali šanse za bolji život. Odsvirali su je iz prve i nisu više ponavljali, verovatno i sami svesni da je u pitanju savršeno delo, kome se više nema šta dodati.
Nije ni čudo da je Dylan odmah prepoznao šta su uradili, kad ju je čuo na radiju u kolima, te je – po navodnom svedočenju prijatelja – zaustavio vozilo i izašao napolje lupajući rukom o haubu automobila. Pretpostavka je da su mu se tad otvorile oči, te je shvatio šta treba da uradi sa svojom muzikom ne bi li dospeo do velikog broja ljudi.
Njemu je trebalo još malo vremena da skupi hrabrost da to i učini, i tako zauvek zaduži istoriju popularne muzike, ali The Animals se više nikad nisu vratili na ovaj elektrifikovani folk-rock zvuk kog su sami lansirali, oslanjajući se nadalje na rhythm & blues kao izvor inspiracije, u skladu sa zahtevima tadašnjeg engleskog tržišta. Ovo je pomalo neobično ako se ima u vidu da je „The House of the Rising Sun“ zapravo drugi put da su The Animals posegnuli za Dylanovim debi albumom kao izvorom inspiracije – prvi objavljeni singl „Baby Let Me Take You Home“ takođe im je bio zasnovan na njegovoj obradi poznate folk numere, i to „Baby, Let Me Follow You Down“ (u aranžmanu Erica Von Schmidta).
Neko bi rekao da su se The Animals prvobitno proslavili kao interpretatori ranog Dylanovog lika i dela, i kroz njega pronašli svoj glas. Ali prava istina jeste da je tek ova evropska stilizacija američkog folk klasika dala „The House of the Rising Sun“ težinu univerzalnog iskaza, koji je podjednako imao smisla svuda u svetu, a posebno tamo gde su ljudi znali kako izgleda težak život, ne svojom krivicom. „The House of the Rising Sun“ postala je velika pesma za sva vremena tek kad je postala pesma The Animalsa.
PREPODNEVNA PROJEKCIJA U BIOSKOPU KULTURNOG CENTRA
Uveren sam da svako ima svoju priču kako je prvi put video spot u kome The Animals izvode „The House of the Rising Sun“ i da ga je taj doživljaj formirao kao ličnost.
Slučaj je hteo da spot koga ćeti i vi videti na linku, ugledam prvi put u Domu omladine Beograda – negde godine 1974, sedmi razred Osnovne škole „Braća Baruh“ išao je na „radnu subotu“. Tada je to bila nastavna aktivnost koja je podrazumevala odlazak u muzej na neku tematsku izložbu, na koncert klasične muzike u organizaciji Muzičke omladine ili odlazak u bioskop – što je skoro uvek značilo da ćemo gledati neki film sa temom iz Drugog svetskog rata, često naš, partizanski, ponekad sovjetski, retko američki. No, film kog su nam tog prepodneva, od 10 do 11 sati, prikazivali u bioskopu Doma omladine, bio je sasvim drugačiji: radilo se o jednočasovnom kolažu spotova velikih engleskih rock grupa iz šezdesetih godina, sa njihovim hitovima. Koliko se sećam, nije bilo The Beatlesa i The Rolling Stonesa, ali su pred nama – zapanjenim, jer nikad tako nešto nismo videli na našoj televiziji – defilovali The Kinks, The Moody Blues, Procol Harum i najpotresniji od svih – The Animals.
Sećam se kao da je juče bilo svoje opčinjenosti glasom i pogledom Erica Burdona, te kako mi se steglo dečje grlo dok su on i bend u mimohodu išli studijom pevajući ovu strašnu pesmu, čiji tekst sam već prilično razumeo zahvaljujući ranom učenju engleskog. Čak i da nisam – doživljaj bi mi bio jasan. U pesmi je bila opisana nečija propast. Nekoga koga smo i sami definitivno mogli da prepoznamo u svom komšiluku. A moglo je da se desi da to budemo i mi sami. Poželeo sam da ovo objasnim svima u sali, što je sasvim sigurno bio neki prapočetak mog pisanja o muzici.
Sve oko toga kako The Animals izvode „The House of the Rising Sun“ me je hipnotisalo. Red, posvećenost i totalna usredsređenost sa kojom su pevali i svirali, pojačani pod konac istovetnom, urednom garderobom sa kojom su se pojavili u studiju, odavali su utisak fatalističke ozbiljnosti, čineći pesmu još strašnijom.
I sad ne znam ko je napravio taj filmski kolaž, ali uradio ga je suvereno vladajući tematikom. Spotovi se još nisu pravili za TV emisije, ali su bili već poznati kao promotivno sredstvo zabeleženo filmskom trakom. Nekako nas je ova vrsta gerilskog kulturnog prisustva na biskopskim predstavama za omladinu u SFRJ uveravala da je rock ’n’ roll – naš. Ko bi rekao da ću, mnogo godina kasnije, početi da radim kao urednik programa Doma omladine Beograda, te da ću i sam imati priliku da od 2005. tražim načine kako da nekim drugim mladima omogućim taj doživljaj direktne povezanosti sa svetskim zbivanjima, koji je meni bio za tih sat vremena omogućen jednog jutra u ovoj istoj kući…
Ko bi, takođe, rekao, da ću jednog dana imati priliku da organizujem koncert Erica Burdona? Bilo je to 1. avgusta 2006. u tadašnjem Domu sindikata u Beogradu, u okviru BELEF festivala, na kome je moja supruga Zorica Kojić radila kao muzički selektor i pozvala sastav Eric Burdon and The New Animals da nastupe. Koncert je bio odličan, neočekivano mladalački energičan, a rasprodata sala je rečito govorila kako je Eric uvek bio heroj mnogih rock ’n’ roll odrastanja u ovim krajevima. U bekstejdžu sam mu ispričao malu storiju o gledanju „The House of the Rising Sun“ na velikom platnu bioskopa Doma omladine, na šta me je on uz blagonaklon osmeh samo potapšao po ramenu. Dobro došao u klub. Ko zna koliko nas takvih ima, a on nas sve lično poznaje, jer nas je video na svojim koncertima.
ROCK ’N’ ROLL LIČNO
I kad na samom kraju video spota za pesmu postane jasno da se propadanje dešava i glavnom pripovedaču, kao i njegovom ocu pre njega, dok nas Eric Burdon gleda pravo u oči sa ekrana, odjednom potpuno razumemo kako se sve to može desiti i nama samima.
Taj trenutak kad njegova zla sudbina postaje i naša sudbina – veličanstven je momenat u kome je rock muzika po prvi put postala savest celog društva.
Nije bilo nikakve sumnje da pred nama stoji rock ’n’ roll lično, i da nam se uz lagani naklon na kraju pesme predstavlja ono što će on ubrzo postati.
The Animals – The House of the Rising Sun (1964.):
There is a house in New Orleans
They call the Rising Sun
And it’s been the ruin of many a poor boy
Dear God, I know I was one
My mother was a tailor
She sewed my new blue jeans
And my father was a gamblin’ man
Way down in New Orleans
And the only thing a gambler needs
Is a suitcase and a trunk
And the only time he’s satisfied
Is when he’s a drunk
Oh, mother, tell your children
Not to do what I have done
To spend your lives in sin and misery
In the house of the rising sun
I got one foot on the platform
And another on the train
And I’m going back to New Orleans
To wear that ball and chain
There is a house in New Orleans
They call the Rising Sun
And it’s been the ruin of many a poor boy
Dear God, I know I was one
Dear God, I know I was the one
Piše: Dragan Ambrozić