Možda nekom zvuči prejako rečenica “šta je bio rokenrol”, zbog upotrebljenog prošlog vremena. No, po svim tržišnim pokazateljima – u post-kovid periodu rock’n’roll kao žanr mnogo bolje prodaje stare ploče nego nove. Tokom 2024., od 25 najprodavanijih albuma rock muzike po Billboardu, 20 su bila reizdanja. To je bio konkretan povod da se osmisli ova kolumna. Ali, pravi razlog je pitanje definicije rock’n’rolla kao životnog iskustva koja nigde ne postoji na papiru i već se polako zaboravlja.
Još uvek se svi pozivaju na nasleđe rock kulture, kad hoće da kažu kako su moralno ispravni, koliko god se tvrdilo da je rock’n’roll stvar prošlosti. Ta moralna ispravnost se zasniva na herojskom mitu po kome je rocker neko ko je proživeo ono što propoveda, drugim rečima – da stoji iza onoga o čemu govori u svojim pesmama. I onda i danas, to je bila retkost.
U tome najbolje vidimo do koje mere je rock’n’roll postao deo opšteg svetskog kulturnog nasleđa. Nažalost, u poslednjih tridesetak godina uložen je veliki napor da se ono što je njegova zaostavština pretvori u ideologiju, u dogmu koja se ne može preispitavati, a koja je na silu ugurana u tzv. liberalne društvene vrednosti. Time je zamagljena suština “rock’n’roll iskustva”, što je uvek dovodilo u sumnju uvrežena i nepromenljiva shvatanja, te apelovalo na nas da verujemo samo sami sebi i svom uvidu u stvari. Rock’n’roll postaje lično životno iskustvo tek kad i ako postane deo ličnog odrastanja, koje nas uči da mislimo svojom glavom i preuzimamo odgovornost za sve što radimo, bez oslanjanja na spoljne autoritete. Zrela ličnost, koja je doživela i preživela razne stvari u životu, pa i pogubne – bio bi ideal rockera i kao javne i kao privatne ličnosti, te predmet posebnog pop kulturnog mita.
Osnovni nauk ovih numera o kojima ćemo čitati, bilo je da popularna muzika – čitaj: umetnost za milione – u industrijskim vremenima XX. veka može i treba da igra ulogu artističke refleksije društva i moralnog svedočanstva o svom dobu. Ali ne i da služi bilo kakvim konkretnim političkim ciljevima, ukoliko ne želi da uruši sopstvenu autentičnost. Zato rock’n’roll ni danas ne može i ne treba da bude deo nikakve konkretne dnevne političke agende, kako mu se to ponekad natovaruje na vrat, posebno u burnim vremenima kakva su ova.
Sve to piše u tekstovima pesama na koje vam skrećemo pažnju u ovom nizu, pokušavajući da mapiramo šta je bila osnovna poruka rock’n’rolla u vremenima kada je on zaista bio važan, njegovim “zlatnim godinama”, i kako i zbog čega je on postao autonomna društvena snaga, čijeg uticaja su se pribojavale sve strukture vlasti, bez obzira na ideološki predznak.
Možda u ono doba nije bilo potrebe za ovakvim pričama, ali danas, kad je sve podložno brzoj prolaznosti, i muzika se dirigovano svodi na površnu zabavu. Ovim pesmama kao da je namenjena ista sudbina – veoma su prisutne na YouTubeu i streaming servisima, ali se pretvaraju u deo neobaveznih “oldies” playlista, te im preti zaborav u vezi s tim koji je njihov pravi smisao bio. Digitalizovano društvo u kome živimo donosi nova pravila i norme kakve živimo. U njima nikakva autentičnost više nije važna, sve bledi pred moćima kopije. Zato ni društvena poruka rock’n’rolla nije više tako moćna kao nekada – u našem novom svetu, naizgled sve se može zameniti nečim “sličnim”. Pa i mi sami.
Ipak, u ovim pesmama ostaju zabeležene naše Odiseje XX. veka, naše priče koje prenosimo pokolenjima što dolaze za nauk i proučavanje, nadajući se da neko od ovih iskustava sadrži odgovore za uvek tako neizvesnu budućnost.
Svoju istinu moramo sami naći
Jimi Hendrix svira Boba Dylana: “All Along the Watchtower” (1968.)
Najznačajnija rok pesma svih vremena.
Kako bi i moglo biti drugačije kad Jimi Hendrix svira Boba Dylana.
Na njoj počiva mit o rock ‘n’ rollu.
Pa kaže:
There must be some kind of way outta here
Said the joker to the thief
There’s too much confusion
I can’t get no relief
Ispričana kao poetski ep, pripoveda nam osnovnu poruku rock ‘n’ rollu: svoju istinu moramo sami naći. Ova pesma je uvek istinita. Od kad je napisana kasnih šezdesetih godina, “All Along the Watchtower” nagoni nas da se suočimo sa samim sobom. Zato u svakom vremenu daje tačnu konstataciju stanja kojim smo okruženi.
Kad pesnik kaže: „There’s too much confusion / I can’t get no relief“ – on govori o potrebi da nađemo sebe i da uvek znamo ko smo i šta smo, bilo kad i bilo gde. Sa tom rečenicom, rock’n’roll se od tinejdžerske zabave pretvorio u veliku potragu za samim sobom i svojim mestom u svetu.
BOB SVE VIDI
Pesma “All Along the Watchtower” pojavljuje se na legendarnom Dylanovom albumu “John Wesley Harding”, tačno na prelasku iz 1967. u 1968. Teško bi se mogle zamisliti dve značajnije godine u istoriji rock’n’rolla i prerastanju omladinske potkulture koja ga je okruživala – u globalni društveni pokret.
Bob Dylan je odavno shvatio šta može da se uradi sa rudimentarnim oblicima američke narodne muzike – folkom i bluzom – posmatrajući ih iz pozicije pesnika. Uzeo je tako postojeće forme – za koje se već podrazumevalo da prenose iskonske epske mudrosti do kojih je puk došao, skrivajući ih iza ezopovskog jezika – i ispunio ih svojim vizijama i komentarima. On je zapravo preokrenuo tok istorije muzike na ovaj način, pretvorivši stare muzičke oblike u jezik kojim opisuje sadašnjost i donosi svoj sud (ili čak presudu) o njoj. U tom procesu Dylan je oslobodio i rock’n’roll od industrijskog obrasca tinejdžerske zabave dajući mu nov jezik sa kojim je došao i potencijal da opiše i menja svet oko sebe. Posebno onog časa kad je i sam uzeo u ruke električnu gitaru.
Na albumu “John Wesley Harding”, posle skoro dvogodišnje pauze u karijeri, Dylan je rešio da se vrati direktnim porukama i jednostavnijem rečniku. Slično svojim počecima i uzorima, on ovde ponovo zvuči kao trubadur. Činjenica da se kontekst promenio i da je do 1968. američka društvena scena postala komplikovana i konfuzna, dovela je do toga da je i sama uloga trubadura pretrpela promenu te se on ovde pojavljuje gotovo kao glas mudrosti iz zaboravljenih vremena. Zato pesma počinje pomenutom objavom: „There’s too much confusion / I can’t get no relief“. Zato biblijske reference. Zato okolinu osmatraju prinčevi sa slugama. Zato slike sa Divljeg Zapada.
Kopča sa biblijskim slikama nagoveštava pad Vavilona kao carstva laži. Kopča sa Srednjim vekom opisuje teskobnu atmosferu izvesnosti nasilja. Kopča sa Divljim Zapadom označava da se sva radnja opisana u pesmama verovatno dešava u Americi. Rudimentarnost benda koji prati Dylana – taj zvuk nalik uličnom combu koji se skupio da nam ispriča neke priče iz života i da onda netragom nestane negde niz ulicu – sve to daje okvir u kome ove reči dobijaju težinu nepobitnih istina. Otkrovenje je bilo tu za onog koji je hteo da čuje. Pa kaže: sav haos kog vidimo danas, već jednom se dogodio.
Pesma ima karakter marša, zasnovanog na kafanskoj poskočici (“gutbucket shuffle“). On je diskretno sugerisan bubnjem koga odjednom čujemo. Jasno je da moramo da marširamo, ali kuda to idemo, kao da kompozicija pita? To je samo jedna od slutnji koju donosi “All Along the Watchtower”.
U Dylanovoj verziji “All Along the Watchtower” – ekstazu izaziva usna harmonika. Njeni naleti podstiču dodatna osećanja. Zvuci i sve ono izgovoreno ljudskim glasom zajedno grade emotivnu sliku koju je teško opisati i nad kojom se svako ko je ikad pisao o muzici zamislio. Usna harmonika izvlači iz nas skrivene predosećaje koji se samo gomilaju do kraja pesme, završavajući je u totalnoj neizvesnosti, dok se „iz daljine približavaju dva jahača“ (“Outside in the distance a wildcat did growl / Two riders were approaching, the wind began to howl“). Ovaj cliffhanger jedna je od najupečatljivijih slika u celokupnoj istoriji rock’n’rolla.
Dylanu nije padalo na pamet da se utrkuje sa mladim snagama koje su donosile nove zvukove – psihodelični rock i slično – ostao je veran sebi i svom pogledu na svet, u vremenu velikih kulturnih revolucija koje je sam inspirisao. Njegov zvuk bio je naizgled konzervativan i jednostavan, ničeg tu eksperimentalnog niti mind-expanding nije bilo. I tek kad bi se ukrstio sa stihovima, otvorile bi se nove oblasti vizije, koje su davale uvid iza kulisa stvarnosti, baš kako su pravi pesnici oduvek radili – vizije koja je uveliko premašivala ono što su mnogi psihodelični rock bendovi uspevali da poruče, idući u istom pravcu.
Dylan je ovim pokazao da je i dalje na osmatračnici i da sve vidi. Nadnesen sa nje, on te 1968. gleda svoju pop-kulturnu decu i govori im: svet je pun laži i opasnosti, ali morate naći svoje mesto u njemu.
JIMI VIDI I ONO ŠTO DRUGI NE VIDE
Metaforička storija pesme “All Along the Watchtower”, u kojoj se susreću Biblija, Srednji vek i Divlji Zapad, delovala je kao bomba bačena u kovitlac 1967./1968. kad se svet zaista menjao. Jimi Hendrix je praktično istog časa to shvatio i osetio se pozvanim da od Dylanovog predloška napravi ultimativni rock’n’roll iskaz u kome će biti obnarodovan pogled na svet kakav je nastajuća rock kultura iskazala. To je uradio tako što je u osnove Dylanove kompozicije umetnuo blues.
Nije prošlo ni nekoliko dana od kad je original objavljen, a Hendrix je već bio u studiju radeći na svojoj verziji. Sledećih meseci se bavio njom, perfekcionistički dosledno do poslednjeg detalja, isterujući iz sebe zvučnu sliku koju je samo on čuo. Nije to bilo prvi put da se upuštao u interpretiranje Dylanovih muzičkih iskaza. Hendrix je bio poznat kao njegov fan i više puta tokom karijere to je javno izjavio. Očito ga je pokretala Dylanova poezija što je otkrivala mitološku potku iza društvenih zbivanja, zadirući u iskonsko iskustvo čoveka sa svetom. Očigledno je osećao da njegova muzika – verzija hipermoderne rock muzike koja je proizašla iz prastarih blues temelja – savršeno naleže na ove stihove.
Jimi će reći jednom: “Dylanove pesme koje sam obradio, toliko su mi bliske da se osećam kao da sam ih sam napisao. Sa ‘All Along the Watchtower’ imao sam baš takav osećaj” (interpretirao je još i “Like a Rolling Stone”, “Can You Please Crawl Out Your Window?”, “Drifter’s Escape” i “Tears of Rage”).
Dosledno ovim rečima – Hendrix nije „obradio“ Dylanov original, nego ga je pretvorio u svoju pesmu.
Netipično za njega, u “All Along the Watchtower” tokom celog njenog trajanja Hendrix gitarom priča priču, ne solirajući ubičajenim manirom istaknutog virtuoza. Solo je podelio na četiri dela koja se vraćaju tokom pesme – prvi je klasičan rockerski, drugi je trenutno improvizovani slide (uz pomoć upaljača!), treći daje dušu efektima tada tek izmišljene wah wah pedale, i četvrti okončava kompoziciju u brzom ritmu omogućavajući nam izlaz iz nje. Čuveni srednji deo – od drugog minuta do drugog minuta i petnaest sekundi – odsviran u stilu havajske gitare, uznosi pesmu u nepoznate predele i nikad se više neće ponoviti ni u jednoj numeri koju je Hendrix ikad snimio. Poreklo inspiracije da se nešto ovako odsvira u sred jedne hard-blues numere ostaje nepoznato. To je jedna od onih veličanstvenih odluka koje dolaze pravo iz nesvesne strane bića velikog umetnika – on u tom trenutku stoji na raskršću, odakle vidi i ono što drugi ne vide. No, ovaj čin definitivno penje fantazmagoričnost pesme u stratosferske visine i dotiče plafon mogućnosti izraza rock’n’rolla kao umetničke discipline, sposobne da apstraktnim sredstvima izrazi životne istine, naše uspone i padove.
Pesma “All Along the Watchtower” sadrži mističnu istinu. Viziju prolaska vremena i života kao nečeg punog crnih slutnji, zebnji i prevara. Viziju stvarnosti kao nečega što donosi opasnost, zbog čega pametni ljudi moraju stalno biti na oprezu. I konačno, viziju nas u svemu tome kao pojedinaca koji nemaju drugi izbor nego da nađu svoj put.
Jimi Hendrix je ovu pesmu čuo na različit način od Boba Dylana, drugačije naglašavajući njene stihove. Iz tog razloga, “Duž kule osmatračnice” u njegovom tumačenju gubi grčevitost, čuva tajanstvenost, dodaje čulnost i dobija monumentalnost, što je pretvara u klasik, spomenik neizvesnosti u kojoj obitava savremeni čovek.
Ritam ubrzano diktira neumitnost raspleta koji se približava. Kružna naracija nas uverava da od sudbine ne možemo pobeći. Pesma je čisti suspense, u kome svi očekuju da se nešto dogodi, a niko ne zna šta će to biti. Tačno takva su naša moderna vremena.
Čuven je citat koji kroz Dylanove reči određuje definitivno mesto ove numere u istoriji: „Dao sam sebi slobodu da pesmu izvodim na osnovu njegove verzije, i nastavljam da to radim do danas. Svidelo mi se kako ju je Jimi Hendrix snimio i otkako je umro, sviram je na taj način. Čudno je kako – kada je pevam – uvek osećam da mu odajem počast, na neki način“
Jimi Hendrix je svojom verzijom pesme – koja je u stvari ona prava pesma “All Along the Watchtower” – vratio rock’n’roll bluesu. U njoj čujemo kako afroamerička kultura prima nazad belački rock koji se od nje odmetnuo i čiji je najplemenitiji izdanak zapravo folk-rock Boba Dylana iz druge polovine 1960-ih. Ova re-aproprijacija aproprijacije zapravo je najslobodarskiji iskaz ikad nastao u okrilju rock kulture.
OVO JE PESMA ZA NAS
Dylan je snimio “All Along the Watchtower” 6. novembra 1967. u Columbia Studio A u Nashvilleu, Tennessee, glavnom gradu country muzike, gde je već završio dupli album “Blonde on Blonde” (1966.). Sa te ploče se ponovo pojavljuju i dva veterana tamošnje scene, Charlie McCoy na bas gitari i Kenneth Buttrey na bubnjevima. Producent je takođe bio isti – Bob Johnston, sa kojim je Dylan otpočeo saradnju na prethodnom “Highway 61 Revisited” (1965.). Mnogo godina kasnije Dylan će izabrati baš ovu pesmu da je odsvira sa prijateljima, kad je 1988. kao zaslužna veličina priman u Rock’n’roll Hall of Fame.
“All Along the Watchtower” je mnogo puta obrađivana, ali svi znaju verziju koju je snimio Jimi Hendrix sa svojim sastavom The Jimi Hendrix Experience, za njegov treći i poslednji album “Electric Ladyland” (1968.). Izašla je šest meseci nakon što ju je Dylan objavio i kao singl postala Hendrixov prvi američki Top 20 hit, a Top 5 u Velikoj Britaniji.
Ako je iko ikad hteo da sve elemente koji čine rock kulturu spakuje u jednu pesmu, evo ih. U njoj je skriven smisao rock’n’rola kao jezika kojom se opisuje društvena stvarnost i daje duboki uvidi u nju. Bilo kad da je čujete, utisak je uvek isti. Scena je još jednom postavljena i na nju izlaze Šaljivdžija (Joker) i Lopov (Thief), da nam kažu šta nas čeka.
Dok slušate “All Along the Watchtower” nad vama se potom sklapaju zastori vremena i ceo život počinje da dobija neki smisao. I shvatamo da je svako sam na svojoj osmatračnici. Svi odgovori koje želimo da čujemo, u nama su samima.
Za dalje čitanje – kako je nastala Jimi Henrixova verzija pesme – pročitajte OVDJE.
Bob Dylan – All Along the Watchtower
“There must be some way out of here,” said the joker to the thief
“There’s too much confusion, I can’t get no relief
Businessmen, they drink my wine, plowmen dig my earth
None of them along the line know what any of it is worth”
“No reason to get excited,” the thief, he kindly spoke
“There are many here among us who feel that life is but a joke
But you and I, we’ve been through that, and this is not our fate
So let us not talk falsely now, the hour is getting late”
All along the watchtower, princes kept the view
While all the women came and went, barefoot servants, too
Outside in the distance a wildcat did growl
Two riders were approaching, the wind began to howl
Piše: Dragan Ambrozić