Možda nekom zvuči prejako rečenica “šta je bio rokenrol”, zbog upotrebljenog prošlog vremena. No, po svim tržišnim pokazateljima – u post-kovid periodu rock’n’roll kao žanr mnogo bolje prodaje stare ploče nego nove. Tokom 2024., od 25 najprodavanijih albuma rock muzike po Billboardu, 20 su bila reizdanja. To je bio konkretan povod da se osmisli ova kolumna. Ali, pravi razlog je pitanje definicije rock’n’rolla kao životnog iskustva koja nigde ne postoji na papiru i već se polako zaboravlja.
Još uvek se svi pozivaju na nasleđe rock kulture, kad hoće da kažu kako su moralno ispravni, koliko god se tvrdilo da je rock’n’roll stvar prošlosti. Ta moralna ispravnost se zasniva na herojskom mitu po kome je rocker neko ko je proživeo ono što propoveda, drugim rečima – da stoji iza onoga o čemu govori u svojim pesmama. I onda i danas, to je bila retkost.
U tome najbolje vidimo do koje mere je rock’n’roll postao deo opšteg svetskog kulturnog nasleđa. Nažalost, u poslednjih tridesetak godina uložen je veliki napor da se ono što je njegova zaostavština pretvori u ideologiju, u dogmu koja se ne može preispitavati, a koja je na silu ugurana u tzv. liberalne društvene vrednosti. Time je zamagljena suština “rock’n’roll iskustva”, što je uvek dovodilo u sumnju uvrežena i nepromenljiva shvatanja, te apelovalo na nas da verujemo samo sami sebi i svom uvidu u stvari. Rock’n’roll postaje lično životno iskustvo tek kad i ako postane deo ličnog odrastanja, koje nas uči da mislimo svojom glavom i preuzimamo odgovornost za sve što radimo, bez oslanjanja na spoljne autoritete. Zrela, autonomna ličnost, koja je doživela i preživela razne stvari u životu, pa i pogubne – bio bi ideal rockera i kao javne i kao privatne ličnosti, te predmet posebnog pop kulturnog mita.
Osnovni nauk ovih numera o kojima ćemo čitati, bio je da popularna muzika – čitaj: umetnost za milione – u industrijskim vremenima XX. veka može i treba da odigra ulogu artističke refleksije društva i moralnog svedočanstva o svom dobu. Ali ne i da služi bilo kakvim konkretnim političkim ciljevima, ukoliko ne želi da uruši sopstvenu autentičnost. Zato rock’n’roll ni danas ne može i ne treba da bude deo nikakve konkretne dnevne političke agende, kako mu se to ponekad natovaruje na vrat, posebno u burnim vremenima kakva su ova.
Sve to piše u tekstovima pesama na koje vam skrećemo pažnju u ovom nizu, pokušavajući da mapiramo šta je bila osnovna poruka rock’n’rolla u vremenima kada je on zaista bio važan, njegovim “zlatnim godinama”, i kako i zbog čega je on postao autonomna društvena snaga, čijeg uticaja su se pribojavale sve strukture vlasti, bez obzira na ideološki predznak.
Možda u ono doba nije bilo potrebe za ovakvim pričama, ali danas, kad je sve podložno brzoj prolaznosti, i muzika se dirigovano svodi na površnu zabavu. Ovim pesmama kao da je namenjena ista sudbina – veoma su prisutne na YouTubeu i streaming servisima, ali se pretvaraju u deo neobaveznih “oldies” playlista, te im preti zaborav u vezi s tim koji je njihov pravi smisao bio. Digitalizovano društvo u kome živimo donosi nova pravila i norme kakve živimo. U njima nikakva autentičnost više nije važna, sve bledi pred moćima kopije. Zato ni društvena poruka rock’n’rolla nije više tako moćna kao nekada – u našem novom svetu, naizgled sve se može zameniti nečim “sličnim”. Pa i mi sami.
Ipak, u ovim pesmama ostaju zabeležene naše Odiseje XX. veka, naše priče koje prenosimo pokolenjima što dolaze za nauk i proučavanje, nadajući se da neko od ovih iskustava sadrži odgovore za uvek tako neizvesnu budućnost.
Svakom treba ljubav
Jefferson Airplane – „Somebody to Love“ (1967.)
Potraga za ljubavlju bila je glavni razlog zašto je rock ‘n’ roll stvoren. Od prvih igranki na kojima su se susretali devojke i mladići, to je bio zapravo jedini razlog zbog čega on uopšte postoji. Kad god bi se to zaboravilo – našli bismo se na krivom putu.
Jefferson Airplane su bili – uz The Mamas & the Papas – rano oličenje te potrage za ljubavlju među mladim ženama i muškarcima, u trenutku kad je rock ‘n’ roll postao svestan svoje društvene težine, sredinom šezdesetih godina prošlog veka. Njihov najveći hit zvao se „Somebody to Love“. Bila je to pesma o davanju ljubavi – umesto uzimanju ili čekanju iste.
Muzika je tako i u novim okolnostima postala ključni faktor ohrabrenja da sami aktivno potražimo pravu osobu koju ćemo voleti. Rock se pretvarao u kulturu mladih, podstičiću emancipaciju na pravi način kroz odgovor na ključno pitanje: kako da nađemo sebe i svoj put? Ljubav je u tom miljeu otkrivena kao pouzdani temelj nove humane vizije.
DRUŠTVENO ANGAŽOVANI ROCK ‘N’ ROLL
Jefferson Airplane su predstavljali mikrokosmos drugačije Amerike koja je tražila svoj izraz i oblik kroz hippie svetonazor. Šta on tačno treba da predstavlja nije bilo još uvek jasno početkom 1967, ali je jedan pogled na Jefferson Airplane mogao da pomogne da dođete do neke vrste unutrašnje definicije. Treba znati da je svako tada tražio svoj put mimo ustaljenih normi – a pravih putokaza i gotovih rešenja je nedostajalo… osim ovakvih role modela. Drugačiji izgled sam po sebi nije značio da ste već postali drugačiji čovek. No, Jefferson Airplane su bili posebno važni jer su se nametnuili svojim etičkim stavovima, ponašanjem i javno iznetim razmišljanjima, kao dragoceno merilo kakav treba da bude onaj koji zaista shvata o čemu se tu radi.
Pre svega, izgledali su i zvučali kao generacijsko mnoštvo: svako od njih bio je drugačiji. Ne samo što su svih šest članova bili neosporni individualci te su otelotvorili posebne podgrupe hippie imidža, nego je u ovom bendu fenomenalno pevalo čak njih troje – Grace Slick, Marty Balin i Paul Kantner. Osim Grace i dva druga muška vokala nosila su svojim glasovima muziku ovog benda, svaki svojim tonom, te je on govorio jednim nesvakidašnjim muško-ženskim troglasom. Nikad se više tako nešto nije ponovilo u rock ‘n’ rollu.
Jefferson Airplane i The Mamas & the Papas svoju su uzbudljivost bazirali na stalnoj tenziji između muškog i ženskog pola. Bilo je to nešto istorijski sasvim novo. Ako izuzemo folk revival sastav Peter, Paul and Mary (osnovan 1961.) – nikad ranije nisu postojali rodno mešoviti bendovi. No, ovde je oštrica bila rockerska. Tako su Jefferson Airplane, paralelno sa The Mamas & the Papas, bili rano otelotvorenje ideje o ravnopravnosti muških i ženskih elemenata u rock ‘n’ rollu – te, naravno, i u životu. Ne samo da su u njima postojale vanredno uzbudljive i talentovane ženske osobe kao što su Michelle Phillips, Mama Cass i Grace Slick, nego su se one javnosti nametnule kao, bez svake sumnje, jednako važni članovi svojih grupa, koliko i dečaci. Bilo je, naime, jasno da bez i jedne od njih te grupe više ne bi uspešno funkcionisale (što se u slučaju odlaska Michelle Phillips, ubrzo pokazalo i sasvim tačnim).
Jefferson Airplane, takođe, nisu nastupali kao miroljubivi i naivni hippie idealisti, već kao vrlo rečiti kontrakulturni borci. Na sceni su ponekad delovali kao revolucionarna ćelija, naoružana muzičkim instrumentima. Ova ekipa mladih, lepih, kreativnih, pametnih i nadahnutih umetnika izgledala je kao da u svakom trenutku zna šta treba promeniti u Americi. Njihova revolucija u malom bila je unutrašnja revolucija duha i duše, nešto što je moglo da se tiče svakoga i u čemu je bilo mesta za svakoga.
Samim tim bili su opasnost – za sve koji su se držali ustaljenih kapitalističkih lihvarskih šema. Uključujući i one ratne. Airplane su, naime, jasno iskazali antiratni sentiment koji je preovladao mladom Amerikom tog vremena. Kroz njih je rock ‘n’ roll po prvi put postao otvoreno društveno angažovan.
GRACE
U središtu svega toga nalazila se Grace Slick kao oličenje nove žene – samosvojna, erotski moćna, ponosno komandujuća na sceni – Grace je istog časa postala uzor za sledeću generaciju devojaka. Momci se nisu usuđivali išta da joj prigovore, niti su pomišljali da je “stave na njeno mesto”. Ona je bila sve ono što žene dotad nisu bile – sama je određivala svoj put i birala, ne pitajući nikog za dozvolu. To je bilo toliko bez presedana u ono doba da se neki muškarci još uvek čude njenoj hrabrosti. Jednostavno, Grace Slick je bila slobodna da bude to što jeste kao ženska osoba i to na pop sceni okrenutoj najširoj publici, što se do tog časa jednostavno nije ni naziralo kao mogućnost. Nije ni čudo da su Jefferson Airplane momentalno postali nacionalna senzacija.
Upravo je pojava Grace Slick bila ključni dodatak rock kulturi koji joj je nedostajao i koji ju je sudbinski dogradio – slavljenje individualizma i ličnih sloboda ne bi imalo punu uverljivost da nije važilo i za devojke. Janis Joplin je odmah zatim zacementirala ovaj novi društveni model, pretvorivši ga u mainstream, proširujući ga svetom i oslobađajući žene širom planete koje su od tad znale da je jedini ispravan put u životu onaj u kome same određuju svoju sudbinu.
Kod Jefferson Airplane bilo je odmah jasno da Grace Slick nije samo pevačica, nego i hrabra autorska veličina koja sa sobom donosi njihove najpopularnije kompozicije. Od momenta kad se pojavila postalo je jasno da ona izražava nešto što bismo mogli nazvati dušom rock muzike.
Uostalom, obe najpoznatije pesme ove grupe nose njen pečat. Prva je misteriozna “White Rabbit”, zasnovana na imaginarijumu preuzetom iz “Alise u zemlji čuda”, što se još uvek smatra njihovim najrevolucionarnijim doprinosom; druga je “Somebody to Love” koja je nepogrešivo zauvek sačuvala oslobodilački duh tog doba, njegove zahteve i emocije.
Ako hoćete da se osećate posebno i otisnete se u otkrivanje svog unutrašnjeg bića – pustićete “White Rabbit”. Ali, pesma koja će vas učiniti izuzetnim jeste “Somebody to Love”. Mi smo u centru te pesme.
PESMA PROTIV FOLIRANATA
Tema numere “Somebody to Love” smo mi sami. Naša večna potraga za ljubavlju. U pesmi se ukazuje da je to naša nasušna potreba bez koje ništa drugo nema smisla – pa ni društveno osvešćenje koje ne može samo sebi biti cilj bez sreće svakog pojedinca.
“Somebody to Love” zapravo dovodi u pitanje sve parole i proklamacije, svaki lažni, isprazni i pretenciozni govor o socijalnoj i ličnoj promeni – vraćajući se na suštinu: ima li “promena” smisla za tebe? I odmah daje odgovor – ima, ako nađeš nekog koga možeš da voliš. Prelepo je koliko je ova stvar uspela da osvetli glavni problem svoje epohe: ona jeste oslobodila mlade i dala im podsticaj da izgrade novu autentičnost, ali je takođe bila prepuna izgubljenih šminkera i foliranata svih vrsta… Kako naći sebe u svemu tome? Pritisak “upućenih” vršnjaka da se živi u skladu sa novom dogmom “slobodne ljubavi” – bio je ogroman. I “Somebody to Love” je odmah dala jedini ispravan odgovor: sve ima smisla samo kroz ljubav i preuzimanje odgovornosti za jednu osobu, onu specijalnu.
U tome je tajna ove velike pesme. Ona je bila i ostala pouzdan moralni kompas u svakoj rovitoj društvenoj situaciji, kad se nađemo izloženi raznim manipulantima koji se pozivaju na “više vrednosti”. Nauk što nudi jednostavan je i svima razumljiv: na kraju dana uvek se treba oslanjati samo na one koje volimo i koji vole nas. Deluje kao nešto što ne treba posebno objašnjavati – ali trebalo je to reći glasno i za sva vremena.
KRUNA KARIJERE
“Somebody to Love” po mnogočemu je kruna karijere Jefferson Airplane, grupe koja je promenila tok američke rock istorije, učinivši rock ‘n’ roll socijalno svesnim i pretvorivši ga u glas mnogo šire revolucije, nego što je to samo zvučna.
Pesmu je napisao Darby Slick, gitarista grupe Great Society, kad ga je devojka ostavila. Prvi put ju je uživo izveo taj bend u kojem je pevala i njegova tadašnja snaja Grace Slick. Snimljena je 4. decembra 1965. godine, a objavljena u februaru 1966. kao singl, no nije imala nikakav poseban odjek van lokalne klupske scene u zalivu San Francisko. Taj grad je sredinom 1960-ih postao centar oko koga se širila ideja “slobodne ljubavi”, ali Darby je na svom primeru uviđao glavnu manu ovog etosa, pošto je aktere često dovodio do ljubomore i međusobnog povređivanja – zato je usred tih burnih vremena ponovo otkrio lojalnost partneru kao osnovu lične stabilnosti. Pevačica se obraća slušaocu u drugom licu i traži od njega da ne obraća pažnju na razočarenja, nego da pronađe tu jednu, pravu ljubav.
Grace Slick je donela ovu kompoziciju u Jefferson Airplane kad je prešla u taj sastav. Oni su ubrzo snimili mnogo žešću, rock ‘n’ roll verziju od 2 minuta i 55 sekundi, koja je postala njihov prvi i najveći uspeh dospevši do mesta broj 5 na Billboardovoj top listi. Datum kad je zabeležena bio je 3. novembar 1966., studio – RCA Victor (Holivud), producent – Rick Jarrard (uz nepotpisanu podršku Jerryja Garcie iz sastava Grateful Dead). Jefferson Airplane su bili u svojoj najslavnijoj postavi: Grace Slick – vodeći vokal, Marty Balin – vokali i ritam gitara, Paul Kantner – ritam gitara i vokali, Jorma Kaukonen – vodeća gitara i vokali, Jack Casady – bas gitara, Spencer Dryden – bubnjevi.
Grace Slick peva “Somebody to Love” kao da je zaposednuta podižući sve da pevaju sa njom i osete to zajedništvo u potrebi za ljubavlju kao stvarnu silu koja pokreće svet. Pesma se završava potpuno netipično, otvorenim krajem – epskim psihodeličnim gitarskim rock solom Jorme Kaukonena koji stvara utisak da odlazi u večnost i nastavlja se zauvek.
STVARNI DOGAĐAJI
Kao i legendarni album “Surrealistic Pillow”, na kojem se pojavila početkom 1967. godine, ova pesma je bila ključna objava ostatku Sjedinjenih Država o postojanju kontrakulture boemskog kvarta Haight-Ashbury u San Franscisku. Stvarni događaji što su usledili daju nam kontekst u kome se nova kulturna revolucija dešavala, u čemu je “Somebody to Love” odigrala značajnu ulogu pozivnice za posvećene, zadobijajući status nezvanične himne.
“Leto ljubavi” (“The Summer of Love”), bilo je masovno društveno zbivanje koje se odigravalo u San Francisku tokom leta 1967. Reč je o prvom velikom okupljanju hippie potkulture: čak 100.000 uglavnom mladih ljudi, hipika, bitnika i kontrakulturnih ličnosti iz 1960-ih skupilo se u Haight-Ashbury i Golden Gate Parku.
U proleće te godine neke lokalne organizacije odgovorile su na najavljen dolazak mladih iz cele Amerike formiranjem “Saveta Leta ljubavi” (“Council of the Summer of Love”), dajući tako događaju ime. Osim eksperimentalnih pozorišnih predstava, poetskih večeri, uličnih hepeninga i zajedničkih okupljanja (sit-ins), kontrakulturna zbivanja uključivala su i druge događaje u Kaliforniji, uključujući neke od prvih muzičkih festivala kao što su Fantasy Fair and Magic Mountain Music Festival i Monterey Pop Festival, oba održana u junu 1967. Procenjuje se da je oko 40.000 ljudi prisustvovalo ovom prvom, a drugom čak do 60.000 dnevno. Ne treba posebno isticati da su Jefferson Airplane bili među glavnim zvezdama na oba dešavanja, te da je “Somebody to Love” bila udarna pesma trenutka kojom su često počinjali nastupe.
Kasnije te godine – 17. oktobra 1967. – na off-Brodveju u Njujorku počeo je da se izvodi rock mjuzikl “Kosa”, kroz kog su autori Ragni i Rado ispričali priču o hippie kontrakulturi i seksualnoj revoluciji 1960-ih. Nekako od toga vremena slogan “Vodite ljubav, a ne rat” postao je popularan u ovom pokretu koji je istovremeno osuđivao rat i kapitalizam. Zanimljivo je primetiti da su i predstava i slogan prihatile ljubav kao generacijski odgovor na tesnac u kome se društvo našlo.
EPILOG
U našim krajevima Jefferson Airplane nikad nisu imali tu vrstu popularnosti kao njihovi savremenici – The Doors, Janis Joplin ili Jimi Hendrix. Koliko god bili cenjeni, nigde u Evropi zapravo nisu ostavili presudan trag kakav su ostavili u američkoj kulturnoj svesti. Razlog za to možda treba tražiti u činjenici da glavne teme ovog benda kod nas verovatno nisu bile na isti način sudbinske – a svakako ne kao u Americi. Rat u Vijetnamu se svakako nije nadvijao kao neposredna opasnost nad svakim mladim evropskim čovekom, dok su američki momci – civili suočeni sa u to vreme obaveznim služenjem vojnog roka u nacionalnoj armiji – zaista bili regrutovani na dnevnoj bazi, da bi bili poslati u džungle jugoistočne Azije sa oružjem u rukama gde je trebalo da se bore protiv… nekoga (ime protivnika je u međuvremenu ostalo pomalo zaboravljeno).
Ništa neobično zato da je “Somebody to Love” često bila puštana čak i na vojnim radio stanicama u Vijetnamu te da se pojavljuje u mnogim filmovima koji pokrivaju period tog rata, opisujući stanje duhova mladih Amerikanaca.
Od svih pesama svog doba “Somebody to Love” grupe Jefferson Airplane najsnažnije je izrazila potrebu miliona mladih da nađu sebe i da to konačno bude na svoj način, a ne diktiran od strane odraslih. Ukazala je prstom na pravi put, poručivši da će to biti moguće samo sa drugima, i – kroz ljubav.
Somebody to Love (1967.)
When the truth is found to be lies
And all the joy within you dies
Don’t you want somebody to love
Don’t you need somebody to love
Wouldn’t you love somebody to love
You better find somebody to love
Love, love
When the garden flowers, baby are dead, yes and
Your mind, your mind is so full of red
Don’t you want somebody to love
Don’t you need somebody to love
Wouldn’t you love somebody to love
You better find somebody to love
Your eyes, I say your eyes may look like his
Yeah, but in your head, baby
I’m afraid you don’t know where it is
Don’t you want somebody to love
Don’t you need somebody to love
Wouldn’t you love somebody to love
You better find somebody to love
Tears are running down
They’re all running down your breast
And your friends, baby
They treat you like a guest
Don’t you want somebody to love
Don’t you need somebody to love
Wouldn’t you love somebody to love
You better find somebody to love