Kolumna pred vama pokušaće da u sledećih godinu dana, svake poslednje nedelje u mesecu, odgovori na pitanje koje su rokenrol pesme iz zajedničke jugoslovenske zaostavštine i dalje aktuelne? Svedoci smo da je preko YouTubea i streaming servisa celokupna stara muzika postala instantno dostupna. Tim je važnije pitanje – šta od te baštine, ako išta, ima još uvek smisla?
Naša teza biće da je period pre, za vreme i oko „novog talasa“ (1979. – 1982.) dao niz autora i kompozicija koje su postale deo opšte kulture na ovim prostorima. Odabrali smo za vas 15 pesama koje su verovatan vrhunac rada ključnih bendova iz tog perioda, grupa što su inspirisale najveći deo današnje misleće muzičke scene, postajući deo svačijeg odrastanja.
Zašto je to bitno? Ovi primeri nam na našem jeziku pokazuju kako popularna muzika može biti nešto više od zabave, nešto što opisuje kako stvarno živimo.
Dragan Ambrozić
Kraj novog talasa: Disciplina kičme – “Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade” (1983.)
Prvi album Discipline kičme “Sviđa mi se da ti ne bude prijatno” izašao je početkom 1983. za izdavačku kuću Helidon iz Maribora, i odmah je bilo jasno da ne postoji ništa sa čim bi mogao da se uporedi. Odsviran samo na bas gitari i bubnjevima, ovaj album nudio je nešto originalno i neponovljivo, sasvim u slobodarskom duhu koji je već donela grupa Šarlo akrobata, odakle je potekao njen lider Dušan Kojić Koja. Pesma sa ploče – “Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade” – bila je anti-hit u kome je u sažetom obliku bilo sadržano isto obećanje kako je sve moguće, a kog je Disciplina potom sačuvala u životu, sve do današnjih dana.
Kratka istorijska rekonstrukcija kazuje nam sledeće: Šarlo akrobata je prestao sa radom do kraja 1981. godine, i Dušan Kojić je sa Nenadom Keletom Krasavcem, bivšim članom punk grupe Urbana gerila, osnovao bend Disciplina kičme. U postavi su 1982. bili Kojić na vokalu i bas gitari, i Krasavac na bubnjevima, a na samom početku i još jedan bas gitarista – Srđan Đile Marković, bivši član Radničke kontrole, koji je posle kratkog vremena napustio i ovaj bend. U vreme snimanja debi albuma u ljubljanskom studiju Tivoli, sa producentom Tonijem Jurijem (radio sa sastavima Pankrti, Šarlo akrobata, Električni orgazam, Laibach), Kele je bio na odsluženju obaveznog vojnog roka, a na njegovom mestu našao se Srđan Žika Todorović, bivši bubnjar Radničke kontrole, kasnije jedina osoba koja je svirala i u Disciplini kičme i u Ekatarini Velikoj.
Činjenica da je Disciplina kičme iz Beograda od početka nastupala kao autentičan jugoslovenski bend, jasno povezan sa Ljubljanom i Zagrebom, potvrda je da je “novi talas” predstavljao zajedničku kulturu. U sledećem retkom snimku, možemo videti jednu ilustraciju – nastup najranije postave grupe ispred beogradskog Studentskog kulturnog centra, kao deo performansa alternativne pozorišne trupe Kugla glumište iz Zagreba:
Kugla glumište: performans “Ljubavnica s Marsa”, 1981.
“Slušati jako, najjače”
“Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade” ključa od prvog trenutka. Ona nikako nije odsvirana po pravilima klasične rok škole, ali ni po “new wave” šablonima. Bila je to objava kraja “novotalasnog” idealizma i početak nečeg sasvim drugog.
Divlji zvuk rane Discipline kičme bio je i dalje sa obe noge u “novotalasnom” bezobrazluku i potrebi da se pokuša nešto što još niko nije do tada smeo, no ovaj put duboko okrenuto praiskonskoj bluz tradiciji kao temelju rokenrol umetnosti, slobodno ovde prepričanoj za kraj XX. veka. Bio je to punk drugim sredstvima, kog ni punkeri nisu mogli više da prate, jer su i neki među njima radije želeli da uživaju u sebi dragim klišeima.
Minimalizam Discipline kičme zapravo je ono jedino što je još preostalo od tvrdog jezgra “novog talasa”, koji se zaputio u budućnost, jedinim preostalim uskim putem. Na njemu nije bilo više mesta ni za za šta raskošno, lepo i bogato. Čovek je samo mogao da se nada kako će preživeti buduće udare – koji su, naravno, usledili – uspravno, na svoje dve noge. Ispostavilo se da je jedna od tih nogu – bas, a druga – bubanj.
Dva instrumenta, ali ipak tri dimenzije! To je ono što je Koja ponudio svojom vizijom muzike, zasnovanoj na bas gitari koja malo drži ritam, a malo priča priče hendriksovskim jezikom, praćena bubnjem što iza svega valja nepravilne ritmove, dok preko toga dolaze slogani koji dovode misli u red, okrepljujući duh svojom pravdoljubivošću. Kojini stihovi imali su oduvek snagu narodnih mudrosti, i do danas nažalost nisu dovoljno analizirani: brutalistička arhitektura novih gradskih blokova širom SFRJ zahtevala je novu poeziju, štedljivu sa rečima, strogu kao što su to bile oštre linije betona od kojih su sačinjeni. Čak i jedinstveni Kojin humor premalo je objašnjen, a on čini važan deo baš ove pesme – to je ukrštanje uličnog nadmudrivanja sa filozofskom duhovitošću jednog Radivoja Lole Đukića i Novaka Novaka. Konačno, u “Nemoj” kao da se svi raduju ovoj neočekivanoj situaciji, u kojoj betonske table lete po vazduhu nalik na vrapce, te cela atmosfera pesme dobija nadrealni zaokret, gde nam se Koja ukazuje kao rokerska verzija gradskog barbarogenija, naslednik Ljubiše Micića i njegovog zenitističkog avangardnog pokreta u sred pop kulture.
Pesma se završava jezivo izobličenim Kojinim glasom, koji kroz mašinizovani eho izgovara ceo tekst: “Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade, polupaćeš auto, a možda i ljude”, što zvuči kao da ga izgovara robot ili bar neko veštački inteligentan. Budućnost je tim profetskim iskazom svakako stigla u naše krajeve.
“Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade” jeste frontalni sudar sa budućnošću, odnosno onim što dolazi posle “novog talasa” i neuspeha da se promene društvene okolnosti pod kojim je on nastao. Jedan od napronicljivijih mozgova koji su se kretali muzičarskom scenom Jugoslavije shvatio je kuda sve to vodi. Betonske table su uskoro krenule da nam padaju na glave, a ljudski život je stvarno počeo malo da vredi, svakako manje nego automobili. Ili se mi samo zanosimo da je ikad bilo drugačije.
Kugla glumište predstavljanje, 1981.
Budućnost je stigla
Prošlo je tačno 40 godina od ovih događaja. Mnogih aktera više nema među nama, ali njihova poruka svakako je tu. “Novi talas” skriveni je deo opšte ex-YU kulture, sa kojim se uvek treba ponovo upoznati.
Postoji nešto umirujuće u činjenici što znaš da se neko nekad mučio na isti način kao i ti danas, postoji nešto relaksirajuće u tome kad shvataš da nastavljaš da se nosiš sa istim problemima na ovim prostorima kao i neko pre tebe. Možda ćeš ih ti i rešiti, sad kad ukapiraš šta se sve prethodno već dešavalo.
Dragan Ambrozić
Dodajemo jedno svedočanstvo kritičara Nebojše Marića (Popboks):
“Koja je na prvom albumu za unutrašnji omot nacrtao decu i mlade kako hrle u spomen-park. A ‘narodni heroji’ kojima je posvećen park zapravo su Žika i on, predstavljeni kao biste. Kad sam ga pitao ‘kako si smeo?’, rekao je otprilike – ‘kad si mlad, ne razmišljaš da li smeš…'”
Disciplina kičme – “Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade”
Nemoj da bacaš betonske table
sa vrha svoje zgrade
Nemoj da bacaš betonske table
polupaćeš auta
a možda i ljude
Polupaćeš ljude
Nemoj da bacaš
U prethodnih 15 meseci u ovoj kolumni su obrađene sledeće “novotalasne” pesme:
Buldožer – “Jeste li vidjeli djevojčice” (1977.)
Pankrti – “Kruha in iger” (1980.)
Šarlo akrobata – “Ona se budi” (1981.)
Prljavo kazalište – “Na posljednjoj tramvajskoj stanici” (1979.)
Paraf – “Narodna pjesma” (1980.)
Električni orgazam – “Nebo” (1981.)
Idoli – “Retko te viđam sa devojkama” (1980.)
Termiti – “Vjeran pas” (1981.)
Radnička kontrola – “Dosada” (1981.)
Metak – “Split at Night” (1981.)
Disciplina kičme – “Nemoj da bacaš betonske table sa vrha svoje zgrade” (1983.)